Категорије

уторак, 07. март 2017.

КАТИЦА ЋУЛАВКОВА, Песма има Реч која мирише на сва годишња доба


(...) Песма нема стварносну констелацију. Песма има само своју Реч која узбуђује и буди, рањава и освешћује, која хоће да утеши својом лепотом и естетском илузијом да враћа неповратно, да предочава одсутно, да примиче удаљено. Песма има реч која мирише на сва годишња доба и на сва душевна стања, која подсећа на ужитке маштарија и сновиђења, реч која казује превише, али уме да прећути, да нас поштеди бласфемије и тривијалности. Поетска реч оплођује трагове метафизичких зебњи народа, људи, трагове дијалога са свиме што пркоси језику и надилази његову моћ.
У лирској је песми невидљив прелаз предметног у метафизичко. Стил једне песме еквивалент је њеног метафизичког квалитета. Сви делови поетског система и њихове интерактивне структуралне релације сачивају естетски предложак песме. Метафизички квалитет не постоји изван песме, већ у њеном тексту и контексту. Дистинкивне одлике, заједно с осталим супстанцијалним и функионалним компонентама, конституишу естетску целину песме. Песма има свој властити семиотички космос. Он је затворен и отворем према сродним књижевним и културним кодовима, према стварности створеној од свемогућих разликâ и аналогија. Лирска је песма естетизована целина мисли, осећаја, значења, симбола, интуицијâ, архе-слика, ејдетских атмосфера и хронотопског интегритета. Она је створена од човека и за човека, да би остварио ничим упоредиву, естетску комуникацију, да би стекао изузетно естетко памћење којим се, једино на свету, одликује људско биће.


К. Ћулавкова, Поетика лирике (прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић), Народна књига – Алфа, Београд, 2011. 

Нема коментара:

Постави коментар