Категорије

недеља, 05. март 2017.

ПАБЛО НЕРУДА, Све стазе воде ка истом циљу – пренети другима оно што јесмо


Даме и господо,
Нисам научио из књига никакав рецепт за писање песме, па ћу и ја избећи давање било каквих савета о начину и стилу који би новим песницима могли пружити макар кап некаквог увида. Када се у овом говору присећам давних догађаја, када овом приликом оживљавам незаборавни доживљај, на овом месту тако другачијем од онога, то је зато што сам током живота увек негде налазио неопходну подршку, формулу која ме је чекала – не да би била окамењена у мојим речима, него да би ме објаснила самом себи.
Током тог дугог путовања нашао сам неопходне састојке за стварање песме. Тамо сам добио прилоге од земље и од душе. Верујем да је поезија деловање, пролазно или трајно, у којем се као равноправни партнери јављају усамљеност и солидарност, осећање и чињење, близина самог себе, близина човечанства, и тајних манифестација природе. Осим тога, сматрам да је све ово садржано – човек и његова сенка, човек и његово понашање, човек и његова поезија – у све јачем осећању захедништва, у напору који ће увек окупљати стварност и снове у нама, јер управо тиме их поезија спаја и преплиће. Стога кажем да не знам, после толико година, да ли су лекције које сам научио прелазећи опасну реку, плешући око воловске лобање, купајући се у благотворној води са највиших врхова – не знам да ли су те лекције извирале из мене како би биле пренесене многим другима или је сто све била порука коју су ми други слали као захтев или оптужбу. Не знам да ли сам то искусио или сам га створио, не знам да ли је то била истина или поезија, нешто пролазно или трајно, песме које сам искусио у том часу, искуства која сам касније преточио у стихове.
Из свега овог, пријатељи, израста увид који песник мора да стекне кроз друге људе. Нема несавладиве усамљености. Све стазе воде ка истом циљу: пренети другима то што јесмо. А морамо проћи кроз усамљеност и тешкоће, издвојеност и тишину, како бисмо могли да посегнемо ка оном зачараном месту где ћемо неспретно плесати и певати своју жалобну песму – али у том плесу и у тој песми испуњавају се и најдревнији ритуали наше савести, у свести о људскости и у вери о заједничкој судбини.
Чињеница је да, иако ме неки, или многи, сматрају секташем коме је забрањено да заузме место за заједничким столом пријатељства и одговорности, ја не желим да се браним, јер верујем да ни оптужбе ни одбрана нису задаци песника... Сматрам да непријатељи поезије не могу да се нађу међу онима који се поезијом баве или је чувају, него само у недостатку склада код песника. Зато ниједан песник нема иоле значајног непријатеља осим сопствене неспособности да га разуме чак и последњи заборављени и израбљени савременик, и то важи за сва раздобља и за све земље.
Песник није „мали бог“. Не, није он „мали бог“. Није га нека мистична судбина издвојила од оних који се баве другим занатима. Често сам виђао да је најбољи песник онај који нам припрема хлеб наш насушни; најближи пекар који и не замишља да је бог. Он обавља свој величанствени и скромни посао мешења векне, ставља је у пећ, пече је до златне боје и предаје нам хлеб наш насушни као своју дужност према заједници. Ако песник успе да постигне ту једноставну свест, и она ће се претворити у елемент огромне активности, у једноставну или сложену структуру од које се састоји изградња заједнице, промена услова који окружују човечанство, у предају производа човечанства: хлеба, истине, вина снова. Ако се песник придружи овој никада незавршеној борби, пружи руке свакоме као свој део овог подухвата, онда он мора учествовати, и учествоваће, у зноју, хлебу, вину, у општем сну човечанства. Само на овај незаменљиви начин, да будемо обични људи, можемо вратити поезији моћну ширину која јој је мало-по-мало одузимана у сваком раздобљу, као што се и ми помало умањујемо у сваком раздобљу.

П. Неруда, „Ка величанственом граду“ (одломак из говора приликом доделе Нобелове награде, 1971), Најлепше беседе књижевника нобеловаца (избор Јован Радуловић), Евро, Београд, 2005.


Нема коментара:

Постави коментар