Категорије

петак, 03. март 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Храм тишине


„Ја у свет дођох као светлост, да свако
ко верује у мене не остане у тами.“
                    (Јован 13, 46-47)

Једна је тишина тиша од свих тишинâ
Мир дубина, мир дубина
Кад напуштају нас сенке и насељавају сунца
Кроз затворене капке отварају се небеса
И тонемо у облаке као у снове.

Између два откуцаја где престајемо Ми
Почињу Богојављења, почињу Сретења
Између овог и оног живота
Бестелесне су руке које грле вечност
И нежности нису од овога света.
Одакле смо, с ког извора потекли
И чије је ово наше сећање на рај?
Где се улива овај садржај звезда
што су из твојих у моје очи потекле?

Ослушни: милошћу одјекује васељена
Одаја је ова црквица наша небеска
Љубим ли или целивам Светлост
Што се из мог срца на твоје чело прелива?!

2 коментара: