Категорије

понедељак, 06. март 2017.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Лаза Костић


(...) По основним цртама свога духа Лаза спада у категорију класичног песника у грчком смислу. Два домашаја његова јесу два најтежа и највиша домашања поезије. На једном крају лирска песма, али она класична лирска песма, грчки лирска песма, која не сме бити тежа од лептира, дакле не сме заправо садржавати ни осећај, него само грациозну стилизацију осећаја. На другом крају одмах оно најтеже, теже и од олова, трагедија. Од прве, од сасвим зелене своје младости Лаза улази у схему чисто хеленског обрасца; одмах даје савршене лирске песме саздане од саме грације; и одмах, са 23 године, већ носи трагичку нашу династију Црнојевића – а која нам династија није била трагична! – и ради поједине сцене за максима Црнојевића. Између лирике и трагедије распон је огроман. А тај огромни распон значи један духовни лук преко празног простора који има да остане усамљена, агонска, тркачка стаза маште и ума. На тој се стази смелом тркачу дешавају сви „случајеви“: ту пресрећу уметника љубоморни богови, ту стижу човека човечна малаксавања. На тој дугој агонској стази носио се са „случајевима“ и велики Гете, радио Фауста од двадесет и четврте до осамдесете године, и уз пут почињао и надочињао ваздан драма и поема. Али, једини на свету ваљда песник који је тачно уравнотежено био толико срећан колико несрећан, могао је Гете да поцепа и побаца фрагменте. И Лаза Костић је међупростор попуњавао искушењима, разноврсним спевовима у које је уносио одломке драгоцене лирике, и у којима је мрвио оно што је целином и пунином требало ући у трагедије и драме...
Људи, пријатељи, читаоци и критичари нису у Лази осетили хеленизам, нису подвукли класику, нису стављали песнику потраживања класична. Одвише брзо и одлучно, па и судбоносно, Лазу су прикачили романтичарству Шекспирову. Међутим, оно што рекосмо: на једном крају лепршава лирика, на другом судбинска трагедија – не историјска, ни династичка, ни сценска, него судбинска трагедија – то није Шекспир, то је хеленизам. (...)


И. Секулић, Мир и немир, Београд, 1957. 

Нема коментара:

Постави коментар