Категорије

понедељак, 06. март 2017.

ИВАН А. ИЉИН, Божији мрав


(...) Како је лепо, како утешно у животу срести праведног, отвореног човека! Одједном осетиш као да си у муљу свакодневице, где је све тако лажно и лицемерно, тако потуљено и дволично – изненада напипао чврсту стену, обећано острво, тврди грунт... Такав човек – то је карактер, исходишна тачка, јаки центар, апсолутно независтан од тога да ли зна за своју цену и да ли његову цену познају други. Зато што постојати и бити цењен ни изблиза није једно те исто. Празне брбљивце истичу и прекомерно хвале, и уздижу на пиједестале. Док благородни молчалници пролазе кроз живот непримећени. И више од тога. Људи који се закулисно договарају да један другоме помогну у умишљеном ставарању добити – раде то не без успеха. А ми, смртници, кратковиди и беспомоћни, немамо смелости да признамо оно што је истински вредно, ни храбрости да одбранимо до краја оно што смо признали... Ево зашто, неретко, пролазимо поред нечег истински вредног, дозвољавајући кривотворцима да нас магарче...
Међутим, истинска чврстина ових простодушних, праведних и верних људи због тога се не умањује. Слепац упада у јаму, а прав пут води у потребном смеру. Умишљена величина се радује свом умишљеном успеху, а истински подносиоци животних тегоба, верне слуге људске савести, ткачи Божијег ткања, остају непризнати и неоцењени.
Но, међу њима има до зачудности једноставних и скромних људи. Без особитог дара да заблесну, без упадљиве стваралачке моћи, без икаквих претензија, тихо и часно, са скривеним источником љубави у себи, они осећају читавог свог живота неки дуг, као да сами, у свеукупној својој неприметности и уврежености, ништа нису учинили, него су, просто, ишли правим, познатим само њима, јединим могућим путем... Они би се својом тихом упорношћу супротставили свему лажљивоме и двосмисленоме, они би први, ћутке, подржали друге који пате под тешким бременом свакодневних брига...
(...)
Све је то – од њих, од тих Божијих мрава!...
Стојиш једне од топлих, летњих вечери у шуми крај моћне мравље заједнице и усхићено гледаш ужурбану живост тих малих, чудесних бића. Испочетка, примећујеш само општу збрканост у којој човек не може лако да се разабере, али мрави се изванредно оријентишу. Овде кипти од рада и све је – целисходно. Заустављаш свој поглед на једном од њих и пратиш ток послова. Ево, он је захватио велику гранчицу и врти је овако и онако, а не може с њом да се избори; шта да се ради, ваља позвати у помоћ ближње. Замрдавши, једва, својим брчићима; онај други истог трена све схвата и притиче у помоћ. Одмах прискаче и трећи, и тројка с теретом нестаје на „вратима“ зиданице... Како да се суздржиш а да, црвенећи од стида, мало не загазиш у мравињак...? Као полудели – мрави истрчавају отуда и љуте се, бризгајући на увредиоца киселину... Све се брзо враћа на своје место, све је поспремљено... А ти се, збуњен, тронут свим тим, повлачиш својој кући са осећањем да си увредио сродно биће; дошавши – отвараш књигу о мравима, читаш о том друштву недуговечних, храбрих бића и захваљујеш Свевишњему за поучан, нови поглед на ствари...
Дозволите ми, у нашем пријатељком кругу, у којем смо се сакупили размишљати о новим аспектима живота и будућности – да подигнем пехар бургундског вина за те ћутљиве подноситеље животних тешкоћа, за те верне слуге људске савести, за те скромне, обичне Божије мраве, за то да им се, једном, открије чији су они мрави, чију службу врше, колико вреде, шта све могу и шта им тек предстоји...

И. А. Иљин, „Божији мрав“ (здравица), Антологија руске духовне прозе (Руси у Богу), "Бернар", 2014.

Нема коментара:

Постави коментар