 |
| Душко Трифуновић, Грација |
Управо такав „угао“ треба пронаћи у
случајевима када се нађемо пред медитативно-рефлексивном поезијом, каква је
поезија Живке Комленац, како би иоле сачували неприкосновеност њеног песничког
света, односно интегритет чистог бића њене поезије, а себи ускратили право да
својим тумачењем евентуално усмеримо читаочеву пажњу на неке елементе њене
специфичне поетике и тако јој одузели друга далекосежна значења. Приступ њеној
поезији мора бити двојак: мора бити интегралан
– такав да у свом полазишту претпоставља целокупан, иако невелик, досадашњи
песнички корпус ове песникиње и фундаменталан
– такав да треба говорити „из средишта ствари“, или „оперисати суштинама“,
како је Андрић саветовао приступ опису појава, људи и догађаја.
Појава збирке поезије У звезданом телу Живке Комленац претпоставља
два важна чиниоца који унеколико одређују и природу њеног садржаја. Најпре,
збирка се појављује тачно две деценије након њене последње објављене књиге
(прва: Кад зидови крену – 1994;
друга: Пагански ритам – 1997), па је
у том контексту занимљиво али и логично пратити не само развој и сазревање њене
песничке мисли, него и њеног погледа на свет, њеног духовног развоја. Друга
ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност њених
песничких књига јесу кратки аутопоетички записи, нека врста лирских пасажа у
прози, који можемо схватити као херменеутички кључ за разумевање њене сложене
поетике. Због тога се сȃм говор о књизи У
звезданом телу не може ни замислити без осврта и разумевања ових кратких
записа из претходних збирки. У првој књизи Кад
зидови крену тај запис је дат „Уместо биографије“, док су у Паганском ритму то „Путокази“.
Као и
код свих уметника, песника, који трагају за смислом свога постојања, или како
би Чеслав Милош рекао, за „продуховљеношћу прочишћеном стварношћу“, за „бојом
вечности“, односно лепотом, тако је и разумевање поезије Живке Комленац
условљено разумевањем њене поетике. Због тога посебно треба истаћи вредност тих
аутопоетичких записа којима је дефинисала основне елементе своје поетике, па у
том смислу можемо рећи да се ради о самосвесној и самосвојној песникињи, чија
су песничка трагања широко утемељена како у интуитивно-медитативном песничком
доживљају света и живота, тако и у учењу старогрчких филозофа, али и оним које
кореспондирају са елементима Истока, у учењу хиндуизма и будизма. То наравно не
представља никакву новину ако знамо да су све велике Истине човечанства правом
песнику долазиле увек не путем сазнања
него путем спознања, односно да сви
велики песници одувек говоре о Једном и да само од степена њихове развијене
свести и њиховог личног доживљаја, скопчаног и са песничким даром, односно
талентом да те „дошапнуте“ идеје уобличи, зависи и степен њихове уметничке
реализације.
Песнички свет Живке Комленац устројен
је као њена лична песничка космогонија која своје утемељење има у Емпедокловој
космолошкој теорији о четири основна елемента који су стварали свет: земља,
вода, ватра и ваздух. У њеној поезији препознајемо кружни процес свемира који пролази кроз периодичне циклусе, на шта
нас упућује имплицитно – својим доживљај круга,
кружне путање, цикличног кретања, вечног враћања. Схватање о животу као кружном
процесу, то јест проласку душе кроз различита тела, познато је код многих
древних народа, из чега произилазе учења о реинкарнацији и метемпсихози, према
којој се душа може уселити у различите животиње и биљке. Такво схватање у
поезији Живке Комленац свакако није неосновано и није претерано ако пажљиво
читамо „знаке“ које је сама читаоцу поставила у виду поменутих аутопоетичких
записа. Већ у првој књизи Кад зидови
крену налазимо експлицитну потврду у веровање у сеобу душа, због чега га
сматрамо неопходним за разумевање њене целокупне поезије:
„Израњајући из вечности учимо да корачамо кроз простор и време, док сва своја рођења и све своје смрти не
потрошимо. Јер у своме расту пролазимо кроз звездане светлости сазнања, али
и пропадамо, усисани у црне рупе безнађа (можда баш због блештавила тога
сазнања које је прејако за нашу кожу и очи)... А потом, обогаљени и обогаћени животом (подвукла М. Ј. М.), поново се
враћамо у вечност – односећи са собом сећања на своја рођења и све своје
смрти.“[1]
Друга фундаментална аутопоетичка
концепција Живке Комленац, за коју такође не можемо рећи да је оригинална, него
да се ослања на традицију већ познатих старогрчких учења, али да је свакако
особена и аутентична јесте већ поменута Емпедоклова теорија о четири елемента.
То свакако не би било толико важно или бар не најважније, да сама песникиња,
осим што своју поезију устројава као личну песничку космогонију, и експлицитно
пројицира на крају књиге поетским записима, који нису ништа друго до њени лични
доживљаји значења ова четири елемента: Земља је Прах Тамнине и Место,
Вода – јесте Стално Кретање, Чистоћа и
Преображење, Ватра – јесте Пагански ритам, Светло Таме и Игра Сјаја и Ваздух – Дах Живота, Ништавило и Вас Дух. Вредност ових песникињиних
доживљаја четири елемента је пре свега у томе што читаоцу пружају могућност да
заузме онај најповољнији угао, како каже Настасијевић, без бојазни да ће у разумевању
песме отићи на погрешну страну, то јест супротну од оне у коју се сама
песникиња упутила. Подсетимо да је таква врста записа особеност и најбољих,
рекли бисмо најсамосвеснијих песника, чија је песничка мисао и доживљај света
аутентичан, од почетка утемељен у снажној интуитивној моћи спознаје.
Од почетног доживљаја „угрожености“ и
немоћи пред снагом и непознаницом некаквих сила чијим се утицајима не можемо
одупрети, стање именовано као кад зидови
крену и осећаја да човеково биће сво трепери ритмом неког прадавног паганског ритма, после пуне две деценије
дошло се до поезије која не пулсира негде притајеним ратничким ритмом, у којој
четири елемента не воде непрекидну борбу, разапињући човека преко властитих
граница. Најновија збирка поезије Живке Комленац и самим насловом У звезданом телу и садржајем песама
сугерише једно потпуно другачије, мирније
стање свести, и та се тихост наметнула и као основна атмосфера, као тиха
пулсација у ритму космоса, као највише сагласје коме је дуго стремило биће које
је прошло стравичне унутрашње борбе. Боје, звуци, ритмови и слике, носили су
атмосферу једног света у коме је сумња у смисао, а често и борба, била у
животном начелу, а да су тренуци „предаха“ од те борбе били тренуци вечности у којима је биће
осећало своју целовитост. Светлост
као еманација божанског била је тек слутња неког вишег, недосегнутог света које
песничко биће осећа као виши, недостижан и немогућ свет, али којем никад није
престало да тежи. Стваралачка и животна зрелост ауторкина у најновијој збирци пројицирала
се у спознању (срцем а не умом) да је
Љубав, а не борба, она најинтензивнија снага у космосу, која је у стању не само
да успостави ред или првобитно јединство међу
елементима, већ да је то јединство могуће досегнути у бескрајно малом људском
бићу које у себи садржи бескрајну величину универзума.
До тог „вишег знања“ могуће је било
доћи само дубоком загледаношћу у себе, у мрачне, али звездане просторе личног
универзума, односно спуштањем до
властитог дна. Због тога нимало не чуди што је поезија Живке Комленац сва
сачињена од „космичких елемената“, од личних песничких сазвежђа метафора и
симбола, која је сва од Светлости, од белине, од чистоте, од трансцеденције.
Има на том „путовању“ кроз космичке пределе и застоја и пада, и сумње и упитаности
„како даље?“, али не и упитаности: „да ли даље?“ Ако људски део бића и посустаје, песнички истрајава. Због тога је трагање претпостављено траженом, јер трагање, „путовање“, како
песникиња каже, је само по себи већ Смисао („путовати путовање / откривати
откривање“). Уменику, песнику и његовој интуитивној моћи спознаје, дато је више
него било ком другом бићу да успостави везе са „надстварношћу“, са оним што
стварност само делимично представља. Само уметници откривају „божанску битност
ствари и битност живота“, јер су и сами „обожаваоци духа кроз материју, великог
кроз мало, свеопштег кроз појединачно“, каже М. Настасијевић. Откривати божанску битност ствари значи открити,
„осмислити кључ“ за истраживање свог личног универзума. Живки Комленац је у том
смислу блиско Миљковићево схватање да сунце није најважнији циљ, него путања ка
њему. Сунце јесте тајна сама по себи, али путовање ка њему, на које се не
упућује свако, него онај који је дарован духовним потенцијалом унутрашњег
развоја, а нарочито песник, већ претпоставља смисао. Због тога нимало не чуди
што је за мото збирке песникиња изабрала управо ове речи:
„Осмислиш кључ који препознаје тајну.
После не мораш ни да је отвараш.
Битно је да имаш кључ...“
Поседовање кључа тајне означава самосвеснот
као преломну тачку која је одредила и „природу“ песама Живке Комленац у
најновијој збирци, али и њено биће као песника. Тај тренутак од којег почиње
све да се мења, преображава, од којег сам песник почиње да се преображава, јер
преображавајући себе, преображава и све оно што ствара, најочигледнија је
управо у поменутим аутопоетичким записима. Док се у претходним збиркама сугерише
веровање у сеобу душа, у циклични ток света и човека, указује на доживљај
четири елемента на којем је устројена и њена лична песничка космогонија (чему
је песникиња, као сваки изграђен песник, највећим делом остала доследна), дотле
нову збирку У звезданом телу отвара
аутопоетички запис о поезији, о сопственом виђењу стваралачког чина и та
самосвеност не опонира претходно успостављеној космогонији, већ јој прилази са
новодосегнуте позиције бића које зна да је сваки креативни чин по свом принципу
божански, те да је песник „маг“ чије су моћи далеко интензивније, уколико је
више у стању да се спусти до дна свога бића, односно што је више у стању да се
вине изван сопствених граница и осети бесконачност. Померање тачке гледишта са
„ми“ (у претходним збиркама) на „ја“ (у најновијем аутопоетичком запису) не
значи у овом случају свођење на ниво индивидуланог, него начин да се успостави
мост ка трансцедентном, да се „удаљи од себе“, то јест да се буде свестан да су у нама и овај и онај
свет заједно, да смо ми објективни свет и
његова трансцеденција. Све што је непојамно и несазнатљиво истовремено је и
неизрециво, па се тишина и празнина најчешће јављају као катерогије
којима се артикулише песнички космизам Живке Комленац. Њено песничко искуство
је мистичко, скоро религиозно, а „оно што нам долази као чињеница религиозног
искуства, то су визије, то је топлина око срца у исхиастичком подвигу, то је
осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази,
превазилази, и истовремено, остаје с нама“ (М. Настасијевић).
Одређујући писање као тренутак
надстварности у коме биће успева да остане недељиво, целовито, јер је то једини
начин да се „одвоји – а остане унутра“, остане у „суштини доживљаја“, песникиња
релативизује све оне тренутке који протичу у несвесности космичких простора себе, а апсолутизује стваралачки чин
као божански који је песнику дарован да свој осећај празнине испуни највишим
смислом:
„Уметност је за мене контакт са апсолутним, изражен
личним доживљајем стварности – речима,
сликом, ритмом, музиком... и посебно тишином, која претходи том контакту. Ова унутрашња тишина је улаз у празнину
која омогућује да буде испуњена креацијом у сусрету са клицом стварања
(подвукла М. Ј. М.). Имати прилику за такав тренутак у коме се догађа овај
сусрет јесте дар Љубави, који у ствараоцу буди осећање потпуне испуњености
животом.“
Схватање
да је поезија „магијски језик у коме је све могуће“, како каже у свом уводном
запису, проткана је не само као идеја у већини песма, него сама поезија Живке
Комленац носи нешто од тих магичних звукова, древних, али и оних за које тек
слути да ће доћи. Она не поставља ограничења ни у значењу ни у звучању; све је
препуштено бескрају смисла, који није и хаотичан, већ на финим плановима
организован ритмички и мелодијски, хармонично и сонантно – као космички систем
који пева. Због тога нимало не изненађује што неколицина њених песама имају
напомену да су била инспирисана врхунским делима класичне музике, али тамо и
где тих напомена нема – поезија није престала да „пева“, него је у једном
свеопштем сагласју, синкретизму идеја, ритмова, слика и звукова постигла свој
уметнички врхунац. Тај врхунац није екстаза и егзалтираност, него је највиша
„тишина која пева“, празнина испуњена смислом, до кога се дошло пажљивим
ослушкивањем космичких ритмова унутар бића и тежњом да се у том ритму плеше,
односно живи. „Ако пажљиво ослушнемо звезде, / можемо чути како пева светлост“,
каже песникиња, алудирајући на највишу светлост духа до које се долази путем
различитих облика духовне концентрације, између осталог и – ћутања као
медитације или молитве, као највише „духовне суштине“. Само је у том стању
апсолутне тишине (у ком треба „умирити сопствени океан“ душе) могуће доћи до
спознања, до „прадавне Једнине“ или осећаја Једног, који се потом артикулише
као песничка творевина. Јер, поезија се, баш као што је и Валери тврдио,
организује у дубини, и циља на то да изазове или оствари јединство и хармонију личности,
такво јединство које се испољава „у тренутку кад је човек захваћен снажним
осећањем које не оставља по страни ни једну од његових снага“. Тако посматрано,
песма је „сећање на дух“, из духовног искуства рођена, а читалац који поседује
макар део такве моћи да досегне или бар наслути таква искуства, већ је на путу
да и сам буде препорођен песмом. Читалац је у овом случају, баш као што и сама
песникиња апострофира његову улогу у доживљају песме, друга страна моста пре
које треба прећи на „другу обалу“. Разноликост духовног искуства које ауторка
претаче у песме, најбоље се учитује у богатству симбола и мотива који се не
могу строго груписати, јер многи од њих воде порекло из источњачких учења,
други су укорењени у старохеленској философији, трећу мању групу чине мотиви
блиски хришћанству, а неки од њих јесу блиски пантеизму, према којем се Бог појављује
у свим облицима у васељени односно у природи (нарочито је у том смислу значајно
указати на мотиве птице, крошње, дрвећа, трава, вода – потока, кише, који су
сама еманација божанства).
Проникнути
у тајну тишине и дозивање њеним правим именом Андрић је сматрао највишим
подвигом који смртан човек може постићи. За Живку Комленац, тишина има сва
својства духовне суштине, јер
означава и највећу тајну – бити најближе себи – у средишту бића. На таквом
нивоу досегнуте духовне концентрације, тишине која пева највишим сагласјем
Једног, стоји и питање над свим питањимa: „Ко
сам?“ Мисао индијског филозофа Кришнамуртија, блиска и многим мистицима света,
која гласи: „Све док не будем могао да разумем себе, мораћу да живим са болом и
патњом и нећу открити тајни мир и срећу“, у песничкој визури света Живке
Комленац се пројицира као пут ка себи, као
ослобођење (које је ослобођење и од
бола), кроз разумевање, али не и кроз
потпуно откривање себе (важно је поседовати кључ, не и откључати Тајну!). Из
тренутка кад и тишина постаје „ништа“, то јест празнина, израња и одговор:
„И питам себе, ко сам?
Одговарам: оно сам
Што се таласа
Између светова.“
Неодређени облик „оно“ не значи и „ништа“, већ је
аналогија раније утврђеној концепцији о свеједиству, то јест општој припадности
Једном, коме води пут кроз бесконачност. Зато песма „Сазнање“ од почетног
питања: јесам или нисам, сумње: нисам, нисам, долази до Истине: Ходам. Хоћу. / Јесам! Јесам! До тог
највишег сазнања пут води преко моста, као
гласи једна од најрепрезентативнијих песма у збирци. Слутња као осећање које
прожима песника пред „другом обалом“ на коју треба доспети, а напослетку, писао
је и Андрић, „све чиме се овај живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси,
речи, уздаси све то тежи другој обали, којој се управља као циљу, и на којој
тек добива свој прави смисао“, јесте слутња бесконачности пред „отвореним
светом“, како је Рилке именовао стање ослобођено страха од смрти. Ослободити се
стрепње пред оним што „друга обала“ значи највиши је изазов за оног ко жели да
осети меру своје бесконачности.
Таквом изабраном, који може бити и
читалац, отвара се „портал“ (назив првог циклуса) или пролаз као вишим сферама
духа, на чијем путу он даље мора да прати „знаке“ (назив другог циклуса) да би
дошао до „аватара“ (назив трећег, последњег циклуса), као спознања о
инкарнацији божанства на земљи, који доприносе разумевању смисла живота и
општој духовној еволуцији (концепција развијена у хиндуизму). Уопште
посматрано, овакав веома сложен концепт, чија су полазишта утемељена како источњачким
учењима, тако и у песникињином доживљају тих концепција, нимало није лак за
разумевање, јер захтева изузетну мисаону ангажованост читаоца, али је та
ангажованост „олакшана“ тиме што претпоставља читаоца снажне имагинативне моћи
спознаје, односно оног отвореног за слутње
бесконачности. У том случају, довољно је „пратити знаке“, а они су дати у
одредницама попут ових: пут, сазнање, свелост, бело, мост, сфера, сагласје,
мир, тишина, радост (како гласе и наслови поједних песма или чине његов део). Само
полазећи од њих и пратећи њихова значења, читалац може заузети онај „угао
посматрања“ који неће нарушити највиша значења по много чему особене поезије
Живке Комленац, већ своје путовање усмерити у правцу суштине. Само тако ће бити у могућности да се, праћен
песникињиним доживљајима или снажним духовним искуствима, и сам вине ка другој
обали чији се крајеви губе у бексоначности. Јер, „сва је наша нада с оне
стране“ (Андрић)
Марија Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар