МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Мајка и музика

Било је то последње њено свирање. Последње њене речи у том новом крилу, дограђеном од свежих борових греда, и замраченом истим оним јасмином, биле су:

–  Жао ми је само музике и сунца.

После мајчине смрти престала сам да свирам. Нисам престала, него сам постепено занемарила. Још су долазиле наставнице. Али оне ствари које сам пред њима свирала, биле су последње. Даље од онога што сам поред мајке постигла, нисам ишла. Поред ње сам се трудила из страха и ради њене радости. Касније својим свирањем нисам имала кога да радујем – свима је било свеједно, тачније: једино и искључиво њој би моје недовољно старање наносило патњу а страх, страх је нестао од сазнања да она одонуд (мене целу) боље види… да ће ми оваквој каква сам – опростити?

Учитељице из мојих многобројних школа у почетку су јадиковале нада мном, али су убрзо престале, и потом су јадиковале већ сасвим из другог разлога. Ћутке и упорно почињала сам своје свирање да прекраћујем. Тако море, повлачећи се, оставља иза себе јаме, најпре дубоке, па све плиће и, најзад, једва влажне. Ове музичке јаме – трагови материних морȃ – у мени су остале занавек.

Да је мајка дуже живела – сигурно бих завршила конзерваторијум и постала бих доста добар пијанист – јер сам услове за то имала. Али имала сам и нешто друго: нешто з а д а т о, што се с музиком не да упоредити и што је њу враћало на право место у мени: општу музикалност и „непросечне” (како је то мало!) способности.

Има снага које у таквом детету чак ни таква мајка не може да савлада.

М. Цветајева, „Мајка и музика“ (одломак), Неовдашње вече: приповетке и сећања, избор и превод Петар Вујичић, Рад, Београд, 1977.