Насмешио
се последњи пут.
У
прозору се сјаше као запети лук,
као
Месец у води, млад и жут,
Риалто.
Мирисаше
болан своје беле руже
и
гледаше како галебови круже,
тужни
и бели, ко мисли на Ловћен,
и
смрт.
Док
ноћ пљушташе, читаше Омира,
црн
и тежак, ко Ахилов,
што
само крај мора нађе мира,
гроб.
Богови,
на плећима са облацима тамним,
болови
и мора са валима помамним,
пређоше
по његовом белом лицу без трага.
Али,
кад читаше о Бризеји, што се буди,
и
отвара очи, пуне таме, у зори,
бол
неизмеран паде му на груди.
Јер
свему на свету беше утехе.
Свим
мислима, за све јунаке, и грехе.
Али
држећи му главу рукама обема,
сузно,
умирући, помисли, болно,
да
за очи невесте утехе нема.
Тада
заплака у води звоно
Светог
Марка.
 |
| Оља Ивањицки, Његош у Перасту, 1997. |
Нема коментара:
Постави коментар