Кад год ми се дешавало да ме људи и прилике око
мене присиле на анималан живот и биолошку борбу, увек сам успевао да нађем
неслућене и неочекиване утехе и помоћи које су личиле на права чуда. У ствари,
то су биле просте и јасне мисли које су осветљавале пут на далеко испред мене и
иза мене и тиме ми давале и тачну слику и праву меру мога положаја. У најгорим
тренуцима мислио сам овако: овај ужас од ниског живота цена је којом се плаћа и
искупљује све високо и лепо што смо знали и осећали, а пошто је све ово у
најужој узрочној вези са нашом мисли о Богу и нашим осећањем лепоте, треба наћи
снаге да се и ово прими и заволи исто као што се воле Бог и лепота сами. И кад
они који ме тлаче, трују и једу, и који за други живот и не знају, налазе у
себи снаге, издржљивости и вештине за борбу, зашто да је не нађем ја који сам
гледао и који ћу опет видети сјај другог, лепшег живота за који ниједна жртва
није превелика и ниједна цена превисока?
Тако се у мени утврђивало
сазнање да је сваки нижи живот у служби вишега, да је све повезано и осигурано
и да је човек свуда и у свако доба на свом правом месту и – само пролазно. Са
тим скупим сазнањем човек може све поднети, јер је свака битка унапред добивена
самим постојањем неуништиве и праве мисли.И. Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Ива Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.
Нема коментара:
Постави коментар