Категорије

уторак, 03. октобар 2017.

МИЛОШ И. БАНДИЋ, „Јелена, жена које нема“ или музичко кретање духовне унутарњости


Cтвоpeнa готово ни од чега материјално одређеног – од маште, успомена, привиђења, жеља, чисте нестварности – та проза садржи све: шапат душевности, музику живота, јер је, и сама, једна елегија, једна носталгична, непрекидна медодија, преображена у говор, у једва чујно, музичко, кретање духовне унутарњости, у исповест једне душе која се поверава себи, а и другима, о својим најдубљим надама и жалостима, у таквој болно-ослобаћајућој, утишаној медодијско–језичкој интонацији која је један доминантни andante или adagio, сазвучавајући се, подсећајући на неке чувене клавирске и виолинске концерте Едварда Григa, Јоханеса Брамса, Сергеја Рахмањинова или на поједине делове из симфонија Густава Малера. Та проза доноси, такоће, хлеб снова, опорост, и упорност, трајања и постојања, исконску људску чежњу за кретањем и путовањем, за нечим безмерно добрим, које ко зна да ли се икад остварује, и o чему се, ваљда, једино може слутити, сневати, сањарити, а што је, понекад, готово сасвим довољно да се од тога духовно богатије, и богато живи.



Милош И. Бандић, „Иво Андрић – неки моменти духовног развоја и стваралаштва“, Зборник радова о Иви Андрићу, САНУ, 1979. стр. 382. 

Нема коментара:

Постави коментар