Camões
Кад
год се сетим мора, прође ме лака језа– талас и крило! –
од темена до ножних прстију, и пољуља за тренутак земљу испод мојих ногу.
Изведите
човека из балканских планина на море, и ви сте отворили један опојан празник са радосним свитањем
и неизвесним сутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла кроз
поколења, и њено остварење y једној, нашој, личности жестоко је као експлозија.
Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак
y царство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте
понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у
другом облику и мањем обиму.
Настојим
да добро размотрим ову неописиву нежност којом ме испуњава сама помисао на сивкастобелу
боју галебова перја, на мирне таласе који у себи носе сунце,
небо, Одраз обала, наше ликове, и ломе се с музиком коју слушамо y побожном
заносу. Долази нам мисао да су то оне далеке и дивне играчке за којима
плачу сеоска деца y нашим планинама, ноћу, док им мајке узалуд нуде дојку која
ублажује само прву жеђ и глад.
Остављајући
тврдо и опоро копно и прелазећи на немирни ћилим који води у неизвесност и
даљину, ми смо на важном прелазу, на путу који води ка одуховљењу. Заиста,
спавајући ноћу на броду око којег пева море, долази човеку мисао да је то само
први конак на путовању на још нетелеснијим елементима радоснијих и виших
светова. Као да се иде од крутог преко текућег до ваздушастог, и тако све
даље и даље.
Сам
излаз на морску обалу даје илузију да путујемо ка савршенству.
Престају шуме које притискују и застрашују дух и у којима се све дави и
надскакује у необузданом растењу. Биље постаје све ређе и племенитије, издваја
се и усамљује. Оморика постаје кипарисом, планинска дивљака слатком смоквом, а
безимена трава рузмарином. Огромне глечерске реке сивог камења, које се руше
низ стрме планинске падине, постају све тање, ситније, и на самој обали
претварају се y морски шљунак, пун тајанствених шара и ликова као неразумљивих
порука.
Исперите
уста морском водом! У њој ништа не труне и зато је драгоцена и света као лек,
враџбина, и још несавршен облик вечности која нас чека. Горка је, али горчине
се не треба бојати; горчина значи растанак; а растанци су неизбежне станице на
путу ка савршенству. Поверите вашу брђанску тугу мору; оно je бескрајно и
неодољиво као непрестан позив на даље путовање. Ту на
каменој ивици, на поглед мора, умукла је наша брђанска песма и завршила се
ускликом задивљеног изненађења.
Постајемо лаки и вешти.
Бродимо.
Чини ми се да гледам како
се брђанин, који причајући сањивим гласом, у планини, крај ватре, личи на дива,
исполински великог и тешког, полагано претвара у морнара, y ситног матроза који
са два барјачића у раширеним рукама, високо на катарци, сав постаје знак или
слово, једно једино слово у сажетој реченици диктованој најпречом нуждом. При
помисли на горку стихију у којој се тако гаси свако име и брише сваки лик, шири
се у мени неразумљиво гануће и постаје без граница.
Талас
постаје крило. Бивамо бестелесни и срећни. Летимо.
То није
више „као вино црвено море“ по коме броде галије и јунаци, него „неисцрпни
океан љубави божије“ чији је шум чуо један испосник у тишини своје ћелије. Шум
y ушима човека који бди у хладној ноћи. Тај бескрајни и нејасни разговор између
самца човека и тишине око њега, значи да смо при крају пута. То је последња реч
свих мора овога света. У нашој самоћи, служећи се још чулима, али не више за
чулни свет, тај шум има да нас пренесе у пределе где се не зна ни за звук ни за
тишину. Зато ми пруга мора y дну видика изгледа
увек као
капија која одводи са свега a хук таласа као последње што позајмљујемо од ове
земље и понори од сјаја који се проламају понекад, лети, на олујном небу над
морем, само су бледе наговести унутрашњих океана, јер сва земна мора остају за нама
– ни таласа ни крила! – као симболи које смо превазишли.
Иво Андрић, Стазе
лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књига десета, Удружени издавачи,
Београд, 1981.
Нема коментара:
Постави коментар