Категорије

понедељак, 02. октобар 2017.

ЉУБО ЈАНДРИЋ, Знао сам да не воли докон разговор


За Андрића обично кажу – размишљам сипајући коњак у његову и своју чашицу – да је затворен човјек и да тешка срца пристаје да дијели своје са другима. Срећом, ја сам доживио и такве тренутке кад је осјећао потребу да има некога уза се. Meђутим, и тада је био на одстојању и у свему суздржан и скроман. Знао сам да не воли докон разговор; еглен o свему и свачему, чак и кад су пријатељи у питању, није му био потаман. То је човјек од једног комада, како би казао Гете. Док сједите са њим, чини вам се да он најрадије пристаје на ћутање и тишину. У једној прилици, кад се повео разговор о једноставности, он рече: „Бити једноставан и скроман – то је најтеже постићи.“ И тако увијек: баш када бисте повјеровали да ће вам широм отворити срце, он би се пренуо и peкао: „И поред најбоље воље, ја вам више ништа о томе не бих могао рећи!“


Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977. стр. 44. 

Нема коментара:

Постави коментар