ВАСИЛИЈ ЖУКОВСКИ, Неизрециво

Пред природом дивном шта је наш језик земаљски?

Уз какву је лаку и немарну слободу

Расула она свуда своју лепоту

И и различито с јединством усагласила!

Ал где је, каква је кичица њу изразила?

Једва, једва, тек једну црту њену

С напором домаши у надахнутом трену...

Може ли се живо у мртво пренети?

Ко може створено у речима створити поново?

Је ли изразу подложно неизрециво?

Света тајанства, тек срце познаје вâс!

Не често ли у величанствен час

Земље вечерњег преображења –

Када је душа пометена

И пророштвом великог виђења

У бескрај понета –

Слабашно осећање грудима плине,

Лепоту у полету сачувати жуди,

Неименованом хоћемо дати име,

А ослабљено искуство ћути!

То што је видљиво – тај пламен облакâ,

Што лете преко свода,

И ове слике обала.

У пожару раскошног запада –

Ове толике јарке црте –

Лако их лови мисао крилата,

И има речи за њине лепоте што блеште.

Ал то, што блештавој лепоти расте уз скут,

То толико збуњујуће, узбудљиво за нас,

Овај, самом душом проникут,

Очаравајућега глас,

Ово стремљење у даљине,

Овај поздрав ког шаље бивши свет

(Ко поветарац што изненадно сине

Из шуме отаџбине, где некад беше цвет –

Света младост, где живело је уздање),

Ово шаптаво душе присећање

На сјај радосне, миле и тужне старине,

Ова светиња што силази с висине,

Ово присуство творца у створеном –

Какав језик за све то?.. Душа у небо лута,

Све необухватно једини обухвата уздах,

И разумљиво говори само ћутња.

(одломак)

1819.

Превод: Љубомир Симовић

Антологија руске поезије XVII-XX век, књига прва, избор, предговор и текстови Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977.