Ја сам човек, ја сам
усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.
Ја сам Нестор,
мезозоика хроничар,
Будућих времена ја сам Јеремија,
У рукама држим и сат и календар,
Уплетен сам у будућност, као Русија,
И прошлост проклињем, као нишчи цар.
Ја више од мртвих о смрти
знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
смеје се, ко златне свиле комадић.
1958.
Препевао: Александар
Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар