Кажу за нас који сањамо
да свет гледамо својим очима,
да нам се стварност
свирепо отима из свести
остављајући нам у мозгу рањеном
трагове болести.
А то само душа плаче
пред Богом што је заклонио лице
од ње несрећнице.
да свет гледамо својим очима,
да нам се стварност
свирепо отима из свести
остављајући нам у мозгу рањеном
трагове болести.
А то само душа плаче
пред Богом што је заклонио лице
од ње несрећнице.
Кажу за нас који сањамо
да су нам важне неважне ствари:
да ли се из дечјег ока жари суза
или осмејак,
и зар је могуће да нико не осећа
прејак мирис измрцвареног људског меса
који умирућем носнице шири
- а он и даље живи…
живи…
Кажу за нас који сањамо
да булазнимо своје истине
које не виде озбиљни људи.
Јер (Боже мој) шта значи један човек
и његов удес худи
за Историју која се порађа
на тромеђи Гехене, Џехенема
и Пакла.
Зато се наше истине не броје.
(Из збирке песама: "Кад зидови крену")
Previse ima "ozbiljnih" ljudi, samosvojnih, pa nam je i svet u tako ozbiljnoj situaciji
ОдговориИзбриши