На твоје руке, уста и чело
пада бело пролећно светло.
Познајем ту нежну чаролију-
са старих тосканских слика.
Мајска лепотице, дражесна и витка,
у неком другом животу
за Ботичелија си богиња била
у цвеће одевена.
Ти беше она од чијег погледа
уздрхта млади Данте
и несвесно, твоје бело стопало
нашло је пут у рај.
Као неки облак бели,
на небу високо,
лепу, нежну и далеку,
осећам те, Елизабет.
Облак иде својим путем
једва да за тебе зна,
али у сновима твојим
одлази у тамну ноћ.
Он плови и сребром светлуца…
и од тог часа,
за тим нежним облаком
увек ће у теби остати слатки жал.
Нема коментара:
Постави коментар