 |
| В. Кандински, Студија боје, квадрат са концентричним круговима (1913) |
Када се прелази
погледом по палети боја јављају се две основне последице:
1. долази до
чисто физичког дејства, т.ј. само око је очарано лепотом боје и другим њеним
особинама. Посматрач осећа задовољство, радост, као сладокусац коме се
посластица топи у устима. Или пак, он је узбудио очи као гурман пред пикантним
јелом. Потом ће постати смирен или охлађен као прст када дотакне лед. Све су
ово у сваком случају физички осећаји, који као такви могу да трају само кратко.
Они су такође и површински и, уколико
душа остане искључена, не остављају за собом трајнији утисак. Исто као што
се при додиривању леда може доживети осећај физичке хладноће, и тај се осећај
заборавља након поновног грејања прста, тако се заборавља и физичко дејство
боје ако се поглед одврати. И исто као што физички осећај хладноће леда, ако
дубље продре, буди друге дубље осећаје, и може да изазове цео низ физичких
доживљаја, тако се и површински утисак боје може развити у утисак.
Само уобичајени
предмети делују површински код средње пријемчивог човека. Они, међутим, које
сусрећемо први пут, одмах на нас остављају душевни утисак. На тај начин дете,
коме је сваки предмет нов, доживљава свет. Оно види светлост, која га привлачи,
жели да је дохвати, опржи прсте и научи да се плаши пламена и да га поштује.
Тада учи да светлост осим непријатељске има и пријатељску страну, да она
разгони таму, да продужава дан, греје, кува и може да произведе веселе сенке.
Након сакупљања ових сазнања готово је упознавање са светлошћу и подаци о њој
се ускладиштавају у мозак. Губи се веома
снажно занимање и својство светла да може да произведе игру сенки бори се
против потпуне равнодушности. Постепено се на овом путу губи чаролија света.
Зна се да дрво даје хлад, да коњи могу јако брзо да јуре, а аутомобили још
брже, да човек у огледалу није стваран.
И само при вишем
развитку човека даље се проширује круг таквих својстава које у себе укључују
различити предмети и бића. При вишем развоју ови предмети и бића добијају
унутрашњу вредност и коначно унутрашњи
звук. Исти је случај и са бојом, која при нижем стању душевне осетљивости
може да произведе само површинско дејство, дејство које нестаје након престанка
дражи. Али чак и у овом стању ово најједноставније дејство има различите
облике. Око више и јаче привлаче светлије боје а још више и још јаче светлије,
топлије: цинобер привлачи и узбуђује попут пламена, кога човек увек посматра са
пожудом. Дречава жута након дужег времена вређа око, као што високи тон трубе
вређа ухо. Око постаје немирно, не може да задржи поглед и тражи продубљење и
мир у плавој или зеленој.
При вишем развитку, међутим, из овог основног дејства извире
једно дубље, које узрокује треперење душе. У овом случају је
2. у питању
други основни резултат посматрања боје, т.ј. њено психичко дејство. Овде се јавља психичка моћ боје, која изазива
душевно треперење. А прва, основна душевна моћ јесте сада пут којим боја долази
до душе.
Да ли је ово друго дејство заиста
непосредно, као што се може наслутити из последњих редова, или се пак постиже
путем асоцијације, можда остаје питање. Како је душа уопште чврсто повезана са
телом тако је могуће да једно душевно треперење путем асоцијације призове
друго, одговарајуће. Нпр. црвена боја може да проузрокује душевна треперења као
и пламен, будући да је црвено боја пламена. Топла црвена боја узбуђује, ова
црвена може да се уздигне до болне сметње, можда и кроз сличност са крвљу која
тече. Овде ова боја буди сећања на други физички чинилац, који безусловно болно
делује на душу.
Када би ово био
случај, лако бисмо кроз асоцијације пронашли објашњење и за друга душевна
дејства боје, т.ј. на дејства не само на чуло вида већ и на друга чула. Чак се
може помислити и да нпр. светложуто оставља утисак киселог у асоцијацији са
лимуном.
Међутим, једва
да је могуће спровести таква објашњења. Који укус управо изазива боја, о томе
су познати различити примери у којима се ово објашњење не може применити. Један
дрезденски лекар прича о свом пацијенту кога је описао као "необично
духовно узвишеног" човека, да му је одређени сос увек и непогрешиво имао
укус "плавог", т.ј. асоцирао га на плаво. Можда би се могло дати једно друго, слично али ипак другачије
објашњење, да је управо код високоразвијених људи пут ка души толико непосредан
и да су њени утисци толико брзо доступни да дејство које иде кроз укус сместа
доспева до душе и описаним путем доспева из душе у сазвучје са другим
материјалним органима (у овом случају са оком). Била би то врста одјека или
одзвањања који се јавља и код музичких инструмената, када они, без побуђивања,
улазе у сазвучје са другим инструментом који се непосредно свира. Такви јако осећајни
људи су као добра, разрађена виолина, која при сваком превлачењу гудала трепери
свим деловима и жицама.
У разматрању
овог примера вид мора дакако да буде у вези не само са укусом већ и са свим
осталим чулима. Ово је и случај. Неке боје могу да изгледају храпаво, боцкаво,
док се друге спознају као глатке, сатенске, тако да би их радо помиловали.
(Тамна ултрамарин, хромоксидзелена, краплак.) Сама разлика топлих и хладних
тонова почива на овом осећају. Такође постоје и боје које се чине мекане
(краплак), или друге, које се увек чине тврде (кобалтно зелена, оксидисана зеленоплава),
па свеже истиснута боја из тубе изгледа као сува.
Израз
"миришљаве боје" опште је познат.
Коначно, доживљавање
боја слухом је толико прецизно да се можда не може пронаћи човек који би
покушао да утисак оштре жуте одсвира на бас диркама клавира или би пак тамну
краплак означио као сопран.
Ово објашњење
(дакле, управо путем асоцијације), не задовољава у неким случајевима који су за
нас од великог значаја. Ко је чуо за хромотерапију тај зна да обојено светло може
да изазове сасвим посебно дејство на цело тело. Покушано је на различите начине
да се ова моћ боје искористи и примени на различита нервна обољења, при чему се
поново приметило да црвено светло делује оживљавајуће, узбуђујуће чак и на
срце, док плаво, насупрот томе, може да доведе до привремене парализе. Ако се
таква дејства могу уочити и код животиња и биљака, што је и случај, стога
потпуно отпада објашњење асоцијацијама. Ове
чињенице у сваком случају упућују на то да боја у себи носи слабо испитану али
огромну снагу која може да утиче на цело људско тело као физички организам.
Ако нам се
асоцијација не чини задовољавајућом у овом случају, тако не можемо да њом
објаснимо ни дејство боје на душу. Уопште,
боја је стога средство да се изврши непосредан утицај на душу. Боја је дирка.
Око је чекић. Душа је клавир са много жица.
Уметник је рука која, помоћу ове или оне дирке,
са сврхом изазива треперење људске душе.
Тако је јасно да хармонија боја мора да почива на
сврховитом деловању на људску душу.
Ова
основа мора се означити као начело унутрашње
нужности.
В.
Кандински, О духовном у уметности, превод
с немачког и предговор Бојан Јовић, „Езотерија“, 2004, стр. 69-74.
Нема коментара:
Постави коментар