Да ли је нека
ствар лепа, јер јој ја дајем лепоту? Или да ли ме објективна лепота ствари тера
да jе признам? Зна cе, да су највећи духови покушали да испитају проблем, да ли
свето Сунце осветљава светове, или сунчано људско око. Архаични човек веровао
је у Сунце, цивилизовани у очи – уколико не пати од песничке болести или
уколико уопште размишља. Он мора природу да обездуши, да би могао да овлада
њоме, то значи, он узима натраг све
архаичне пројекције, барем где тежи да буде објективан.
*
Примитивни човек
одликује се – блискошћу са инстинктима, као животиња – неофобијом и везаношћу за
обичаје. По нашем укусу он је крајње заостао, док ми хвалимо напредак. Наша
напредност, пак, омогућава додуше на једној страни мноштво најлепших испуњења
жеља, на другој страни, пак, гомила се једна исто тако гигантска, прометејска
кривица, која c времена на време захтева плаћање y облику судбинских
катастрофа. Kоликo дуго је човечанство сањало о летењу, а сад смо дошли већ до
ваздушних бомбардовања! Данас cе oxoлo смешкамо хришћанској нади у загробни
живот a сами западамо у хилиазме[1], који су стопут неразумнији од идеје о
радосном загробном животу после смрти!
*
Човек је само
упола схваћен, ако се зна, од чега је код њега све настало. Кад би ствар била у
томе, онда би он могао исто тако већ одавно бити мртав. Као живи човек он
међутим, није схваћен; јер живот нема само једно Јучер, а није разјашњено када
је Данас редуковано на Јуче. Живот има и једно Сутра, а Данас је схваћено само
онда, ако можемо нашем знању о ономе, што је било јучер, додати још полазишта
за Сутра. Ово важи за сва психолошка изражавања живота чак за болесне симптоме.
*
Психологија нас
учи, да у извесном смислу у Души нема ништа старо, ништа што стварно може
коначно да одумре; чак је Св. Павлу стрела остала забодена у месу. Ко се штити
од новог, страног и регредира ка прошлом, y истом је неуротичном стању као
онај, који се идентификује са новим, који бежи од прошлости. Једина разлика је
у томе, што се један удаљио од прошлости, а други од будућности. Обојица
начелно чине исто: они спашавају скученост своје свести, уместо да је
контрастом супротности разбију и таквим начином изграде једно шире и више стање
свести.
*
Свест мора да има
разум, да би y xaocy несређених индивидуалних случајева целог света тек открила
један поредак и онда, барем у људској сфери и радила. Ми имамо похвалну и
корисну тежњу, да хаос ирационалног y нама и изван нас по могућности
искоренимо. Са овим процесом смо како се чини прилично далеко напредовапи. Један
душевни болесник рекао ми је једном: „Господине докторе, ноћас сам цело небо
дезинфиковао сублиматом и при том нисам открио никаквог Бога“. Тако смо
отприлике и ми прошли.
*
Чиме су одговорила
наредна времена на индивидуализам Ничеовог надчовека? Она су одговорила са
колективизмом, колективном организацијом и нагомилавањем маса ,,tam ethice quam
psysice“, које исмејавају све што је икад ту постојало. Гушење личности с једне
стране, немоћно, можда смртно рањено хришћанство с друге стране; то је чист
биланс нашег времена.
*
Када се човеку
нешто догоди, о чему мисли, да се нешто тако слично само њему лично догађа, док
је то y стварности потпуно општи доживљај, на тај начин дотични очито греши,
наиме сувише је лично настројен и тиме искључен из људске заједнице. На исти
начин је потребно, да ми имамо не само личну свест о садашњости, већ и надличну
свест, чији дух осећа историјски континуитет.
*
Сада се жању
плодови васпитања 19. века. Црква је младим људима проповедала слепо веровање.
Универзитет, пак, рационалистички интелектуализам, са тим резултатом, да је
данас аргумент како веровање тако и разума изгубио своју уверљиву снагу.
Модерни човек, уморан од борбе мишљења, жели стога да испита, како заправо
ствари стоје. А ова тенденција, која додуше широм отвара врата најопаснијим
могућностима, јесте храбар подухват, коме се не може посве одрећи симпатија.
Овај подухват није никаква обесна пустоловина, већ покушај рођен из најдубље
душевне потребе, на основу једног непрејудицираног праискуства да се поново
открије јединство живота и смисла.
*
Живот је смешан и
значајан. И ако се над једним не смејемо и над другим не мудрујемо, тада је
живот баналан, онда све има најмању меру. Онда постоји само мали смисао и мали
бесмисао. Заправо ништа не значи нешто, јер, када још није било никаквих
мислећих људи, нико није био ту, ко је тумачио појаве. Само се мора тумачити
ономе, ко ништа не разуме. Значај има само оно неразумљиво. Човек се пробудио y
једном свету, који није разумео и зато он покушава, да га тумачи.
*
Најмање са смислом
увек је вредније живота од највећег без смисла.
*
Дакле y свем Хаосу
је космос и у свем нереду један скривени поредак, y свој самовољи стални закон.
Антологија Јунг:
К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупног дела 1905-1961. одабрала
Јоланда Јакоби, Нови Сад, 2008, стр. 384-387.
С немачког превеле
Босиљка Милакара и Ана Милакара
Нема коментара:
Постави коментар