Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,
Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се
стиховима,
Од којих су остали редови
прецртани.
Све убрано у корпе сложише плетене,
И мостом се зачу тутњава таљига.
Дај ми да се поклоним још једном
с висине,
Дај ми да издржим бар до првог
снега.
1965.
Препевао: Александар
Мирковић
Нема коментара:
Постави коментар