Да би се y бемеђу среле,
нестати све јединке желе, –
туплине опирања власт;
не вреле жеље, дивља хтења,
захтеви, строга наређења,
већ: дати себе, то је сласт.
Прожми нас, душо света, ходи!
Тад самом светском духу води
највиши нашег бића лет.
Добри духови руком склоном
воде посвећенике оном
ко ствараше и ствара свет.
А да наново опет створи
Све створено, да не окори, –
труди се вечни, живи дах.
Што још не беше, сад кô чиста
сунца и земље ћe да блиста;
ал' не сме прекинути мах.
Творачки живо мора ткати,
свом облику нов облик дати,
привидно стати на трен тек.
У свему дише вечност: све ce
y ништа мора да разнесе,
ако ли жели трајан век.
Са врхова светске
лирике – препеви, Бранимир
Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар