Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот
улазите као пљусци ношени вихорима. Преко
наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада
стрмоглавце.
Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него
си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док
мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те
заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих
невидљивих прста.
Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана
љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје
бол или претвара у горчину?
Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над
срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у
парчад.
И. Андрић, Ех ponto, немири, лирика, Сабрана
дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.
Нема коментара:
Постави коментар