ИВО АНДРИЋ, Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба...

Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце.
          Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.

С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?

Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста. 

Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или претвара у горчину?

Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.

И. Андрић, Ех ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.