КОНФУЦИЈЕ, Златна средина

Конфуције је рекао: „Живот моралног човека је потврда универзалног моралног поретка (чингјунг преводи се обично као Средина). Живот просте особе, c друге стране, противречност је универзалног моралног поретка.

Морални живот човека је потврда универзалног поретка, јер је он морална личност која непрестано негује своју истинску бит или морално биће. Живот сировог човека је противреаност универзалног поретка, јер је он сиров човек који у свом срцу нема никаквог обзира према моралном закону, нити икаквог страха од њега.“

Конфуције је рекао: „Наћи централни кључ за наше морално биће које нас сједињује са универзалним поретком заиста је највише што човек може постићи. У току дугих векова људи су ретко кад били способни за то.“

Конфуције је рекао: „Ја сад знам зашто се моралним животом не живи. Мудри нетачно сматрају да је морални живот нешто више него што у ствари јесте; a будаласти y ствари и не знају y довољној мери шта је заиста морални закон. Сада знам зашто се морални закон не схвата. Племените природе желе да живе сувише високо, далеко изнад своје обичне моралне бити; a неплемените природе не живе довољно високо, то јест не према својој обичној истинској бити. Нема никога ко не једе или не пије. Али мало их је који заиста осећају укус.“

Конфуције је рекао: „Данас не постоји заиста никакав морални друштвени поредак.“

Конфуције је рекао: „Сви кажу: ,Ja сам Мудар; али кад их неко потера, или кад се ухвате у мрежу, замку или јаму, нема ниједнога који зна да нађе излаз. Сви кажу: ,Ја сам мудар'; али ако нађу истински централни кључ и равнотежу свога моралног бића (то јест своје нормалне, обичне, истинске бити), нису у стању да их задрже ни непун месец дана.“

Конфуције је рекао за свога омиљеног ученика Јен Хуеја: „Хуеи је човек који је целог живота тражио централни кључ свога моралног бића, и кад би се дочепао нечег што је добро, прихватио би га свом снагом и не би га никад више губио.“

Конфуције је рекао: „Човек може бити y стању да доведе једну земљу у ред, да одбаци почасти и преимућства положаја, може бити y стању да гази по голом оружју: и уза све то да не буде y стању да нађе централни кључ свога моралног бића.“

Целу је питао у чему се састоји снага карактера.

Конфуције је рекао: „Да ли мислиш на снагу карактера народа јужних земаља или на јачину карактера народа северних земаља; или мислишг на снагу карактера твог типа? Бити, стрпљив и нежан, спреман да поучиш, да зло не узвратиш злим; то је снага карактера народа јужних земаља. То је идеално место за моралног човека. Бити под оружјем и суочити се са смрћу без жаљења, то је снага карактера народа северних земаља. То је идеал храброг човека твога типа. Стога човек c истинском снагом моралног карактера јесте онај који је нежан, а ипак чврст. Како је непоколебљива његова снага! Кад постоји морални друштвени поредак у земљи, онај ко ступи y јавни живот не мења се, остаје какав je био пре тога. Кад не постоји морални друштвени поредак y земљи, он је задовољан смрћу. Како је непоколебљива његова снага!“

Конфуције је рекао: „Има људи који траже оно што је скривено и необично и живе одређеним животом да би оставили име потомству. Jа то никад не бих урадио. Има опет добрих људи који покушавају да живе у сагласности са моралним законом, али, кад стигну на пола пута, они га одбацују. Ja га никад не бих могао одбацити. Најзад, има истински моралних људи, који несвесно живе животом који је y пуној хармонији ca универзалним моралним поретком и који живе непознати y свету и непримећени, од људи и не воде уопште o томе рачуна. Једино људи свете, божанске природе способни су за то.“

Изабрани списи: Лаоце, Конфуције, Чуангце, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Просвета, Београд, 1964, стр. 170-172.