Оно што је богом дано називамо људском природом.
Испуњавање закона наше, људске, природе је оно што називамо моралним законом.
Неговање моралног закона је оно што називамо културом.
Морални закон је закон чије деловање не можемо
избећи ни у једном тренутку наше егзистенције. Закон који можемо избећи није
морални закон. Стога моралан човек (или виши човек) бдије вредно над оним што
очима не може да види и плаши се, пун је страхопоштовања према ономе што ушима
не може да чује.
Не постоји ништа очигледније од оног што не може
очима да се види и ништа опипљивије од онога што не може чулима да се осети. Стога моралан човек бдије над својим скривеним мислима.
Док се страсти, као што су радост, љутње, бол и
задовољство, не разбуде, то је наша средишта: бит или морално биће (чунг). Када се те страсти разбуде и
свака од њих и све заједно достигну своју (одговаpajyћy) мepy и степен, то је хармонија или морални поредак (хо). Haшa средишна бит, или морално биће
је велика основа постојања, a хармонија
или морални поредак је универзални закон y свету.
Кад се наша истинска средишна бит и хармонија
остваре, свемир тада постаје космос и све ствари постижу свој пуни развитак и
раст.
Изабрани
списи: Лаоце, Конфуције, Чуангце, избор, превод, предговор
и белешке Светозар Бркић, Просвета, Београд, 1964, стр. 169.
Нема коментара:
Постави коментар