Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима
ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују,
y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:
Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег,
разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим
себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем:
када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља
искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.
Без Христа све одједном постаје одвратно и
грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете
славити место Христа!
Христос је Бог онолико колико је то земља сила y
стању да посведочи.
Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна
просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих
граница.
Руси у
Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић,
„Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 9.
Нема коментара:
Постави коментар