Категорије

недеља, 5. новембар 2023.

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДНЕВНИК ЧЕЖЊЕ (Чудо живота у "Љубавној књижици" Драгана Лакићевића)

 

Ернесто Сабато је писао да велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује пећине и поноре сопствене душе. Ухваћен у мрежу свакодневне животне рутине, захваћен центрифугалном брзином протока времена и информација, а тиме и људи и доживљаја, савремени човек је заборавио да у оној „мирној тачки света што се врти“ (Т. С. Елиот) јесте живот сав и да се „време само временом побеђује“, то јест доживљајем вечности у трену и способношћу да види пустињу у зрну песка (В. Блејк). Но, када таква површност и самодовољност захвати и писца, и књижевност и читалац буду ускраћени за читав мали живот који би му једно књижевно дело са – „погледом унутра“ – пружило. Супротно томе или баш у том контексту, све је мање оних књига после којих се читалац осећа дарованим за време које није мерљиво часовима, него вечношћу која пулсира у сваком мерљивом трену. Да би такав доживљај код читаоца произвео, писац мора да има осећај за пулсације унутрашњег живота, да сензибилитету данашњице претпостави сензибилитет свевремености, односно да испод наизглед уверљивих и постојаних, видљивих облика, осети, препозна и опише невидљиве, а снажније финесе веза и односа на којим почива – чудо живота.

          Обимом невелик роман Драгана Лакићевића Љубавна књижица сав је од таквог густог ткања смисла, који се открива у љубавном, скоро мистичном односу двоје људи, доктора Арсена и дизајнерке Катарине, чија тајна почива на животом или судбином предодређеним догађајима и укрштањима. Радњу романа отварају догађаји у Њујорку (у коме се читалац упознаје са професионалним успехом главног јунака Арсена, али и његовим замршеним личним односима – напуштањем жене и сина, и везом са богатом докторком, Американком Шилом); главни догађаји у роману – Арсенов сусрет са Катарином коју (пре)познаје из дневника чежње, мале, зелене љубавне књижице, „случајно“ залутале у његовој пошти – дешавају се у Франкфурту на Мајни; док је финале или „разрешење“ приче измештено у Београд (крај деведесетих година и почетак бомбардовања) у који се Катарина враћа, у потрази за човеком који јој је посветио љубавну књижицу.

Духовно језгро или spiritus movens читавог романа јесте управо та љубавна књижица, која именује и сâм роман и која на мистериозан начин обједињује јунаке и њихове снове, трасира њихове путеве и подстиче њихова трагања не за одговорима, него за питањима о смислу људске чежње за Лепотом и Љубављу. Материјалистичком западном свету, у коме се и успех и љубав мере новцем, својеврсним богом савремене западњачке цивилизације (а који није стран ни човеку нашег поднебља, уморног од рата и немаштине), приповедач супротставља нешто сасвим другачије – нематеријално, мистично, љубавно писмо-књижицу старијег редитеља, Београђанина који је годинама, са терасе кафеа „Неимар“ на Врачару, посматрао и чезнуо за непознатом младом женом из суседства, од које из само једног кратког сусрета има фотографију и – цео живот за чежњу. Његов дневник чежње, међутим, није само његов. „Случајно“ залутао у пошти доктора Арсена, у Њујорку, постаје и сан и чежња његовог новог власника. Када, сплетом чудних околности дође до сусрета Арсена и Катарине („објекта“ чежње из те књижице), у Франкфурту на Мајни (у који он долази због конгреса микробиолога, а она како би разрешила и окончала свој пољуљани брак), открива се да је чежња тек пут ка одгонетању сопствене судбине, односно да руковођени оним што Сабато назива верност судбини, јунаци Лакићевићевог романа постају део мозаика – слике која би се могла назвати чежња за Лепотом и Смислом.

Упркос томе што се у опасности овако поједностављено представљеног заплета романа може помислити да јунаци Љубавне књижице „болују од савремених болести“ – површности и тривијалности, односно да је реч о књизи која претендује на „лако читање“, комерцијалност, освајање публике на брз и лак начин, те да је у питању нека врста артифицијелне кокетерије, много је разлога и квалитета, како формалних, тако и садржинских, који то демантују. Најпре, начин на који приповедач уводи читаоца у тајанственост веза и односа својих јунака, прејудицира идеју да је човек (а не свет) највећа тајна, а да на мистерији међуљудских, првенствено љубавних односа почива и чудо живота; да је тај вечити заточеник и слуга Лепоте у ствари homo ludens, коме је кроз игру дато да завири иза копрене видљивог материјалног света и да наслути да испод тог света жубори моћан „живот по дубини“, мерен не сатима, данима и годинама, него вечношћу у тренуцима. И упркос томе што и сâм завршетак романа сугерише пре принцип детерминације – идеју да је немогуће утицати на ток судбине (Катарина, по доласку у Београд, у кафеу „Неимар“ затиче полицију на увиђају убиства свог тајног обожаватеља), роман артикулише изнад свега принцип слободе – остварен у могућности да се у (за)датим околностима, временским и месним, простор слободе задобије у ретким часовима емотивне, духовне и физичке блискости са Другим.  

С друге стране, динамичности приповедања и наизглед брзом и лаком креирању радње, супротстављена је пишчева способност да сваки догађај, лик и место чврсто ситуира у целину приче – чак и када одступа од хронолошког и географског континуитета. Посебност сензибилитета приповедача очитује се и у способности запажања најфинијих детаља; јунаци говоре обичним језиком необичног значења, на чулно и сензибилно високим фреквенцијама; њихови карактери су обојени снажним билом живота; њихови гласови су моћни и значења далекосежна, чак и када остају на нивоу неизреченог или прећутаног или управо тада! Из нуклеуса романа, мале зелене књижице љубавних порука, концентрично се развијају кружнице других прича од којих је свака у чврстој вези са претходном, стварајући широк дијапазон синхроницитета, који су, према Јунгу, „невидљиви путокази кроз судбину“.

Све је у овом кратком роману изукрштано и испреплетено дубоким везама и ниједна од њих није случајна, то јест без смисла. Ако случај „само открива за оно што је дух већ припремио“, Љубавна књижица није (само) скуп физичких (љубавних) сусрета и искустава, већ скуп тежњи и чежњи за одгонетањем тајни вишег смисла живота и освајање времена којег у овој реалности нема. Можда за писца и „не постоји други живот осим онога који записује“, као што аутор књижице записује, али за читаоца управо тај живот постаје неочекивани дар – новооткривени метафизички простор у физичком (егзистенцијалном) времену. Он рилкеовски остаје уверен да је смисао трагања у питањима, а не у њиховом одговору.    

Књижевне новине, Београд, новембар-децембар 2022, година LXXIV, број 1326-1327, стр. 20.


Нема коментара:

Постави коментар