Категорије

недеља, 03. јун 2018.

ИВО АНДРИЋ, „Волела ме је величајно много а ја не мање волео сам њу“



КЊИГА¹

„Mi voleva grandissimo bene  e io non meno à lei.“²

Сад видим — наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, иако нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.

28. март 1968. г.

(...)
Не бих могао рећи да нисам и раније, па често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Не. Смрт је била за мене увек помешана са многим видовима живота, уплетена у њих.
На пример, кад год сам се налазио далеко од Тебе и гледао лепоту брзих облака или слушао савршену музику, ја сам — знајући да ништа од тога пролазног а лепог тренутка нећеш моћи видети  ни чути, имао осећај да сам Те већ изгубио и да је смрт то што нас дели. Али то је била само помисао, пролазан облак. Већ за који сад или који дан ми смо опет били заједно, радосни што смо живи и што смо заједно.
Али сада.

(...)
1914
1941
1968
Кад год сам се…
Нешто ме је ударало, заустављало у ходу, и враћало на полазну тачку. Требало би примити то као поуку и не тражити више те путове, не ићи њима; али, ја их у ствари нисам ни до сада тражио, само са ишао њима, јер су се сами отварали преда мном.

(...)
Сад видим: док је живела ту поред мене, требало је да будем не, можда, више срећан, јер то није било могућно, него више свестан своје среће. То је могло и морало да буде.
 
(...)
„Et j’ai fidèlmaent aimé ta bell tête
Sous des cheveux châtains, et sous des cheveux gris.“
Fran
çois Maniard (1582-1646)
„И волео сам верно твоју лепу главу

И под тамном и под седом косом“

(Из чувене Менареве песме „
La belle vieille“)

(...)
У ствари, не тугујем ја што је умрла, него што је била смртна, а по свему је заслуживала више и боље од тога.
(...)
Не бих могао рећи да нисам и раније, пре овога, повремено, па и често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Али!…
(...)
Где су сада они којих више нема? Бесмислено питање, али тежина нашег положаја и јесте у томе што га, тако бесмислено какво је, врло често себи постављамо.
(...)
У болници војне Академије, где су ме прегледали неколико дана, легао сам јутрос под великим рентгенски апарат. Лекар који је руковао справом спуштао ми је узглавље и тихо говорио:

— Ниже, молим ниже, још ниже.
У тако неприродном положају, са главом пуном крви, било ми је у том тренутку одједном посве јасно да сам врло ниско.
Сад сам се вратио кући. А ову забелешку не уносим случајно и нехотице у ову књигу; ту јој је место.

(...)
Није да нисам и раније помишљао на неминовност смрти, али сам се притом заваравао, непрестано и сваки пут поновно, као дете које учествује у тој игри жмурке, коју ми сматрамо животом. Све тако, док се једног трена нисам нашао пред непојамном чињеницом твога нестанка; исто као да те није никад било, исто као што те неће никад више бити, исто као што ћу и ја једног дана нестати, заједно са свим што осећам, знам, видим и имам, заједно са мојим непреболним жаљењем због твога нестанка.
 
(...)
Сваки онај који је у свом веку гледао смрти у лице и у највећој могућој мери осетио шта смрт значи у животу људском, друг је мој, сапутник и сапатник.
(...)
Већ месецима ништа овде није забележно, а није ни могло да буде, јер сам то време провео у пределима где се ништа не бележи, у свету без знака, трага, без имена, без варке, без обмане и самообмане. Па и ово што блележим сада, овде, не казује ништа.

19. новембар 1973 год.
(...)

Напомене:
1.     Ове Андрићеве забелешке из рукописне заоставштине (Архив САНУ, ИА 420), под заједничким именом Књига, овде објављујемо као својеврсну допуну његовим писмима Милици Бабић; почео је да их води непосредно по Миличиној смрти (Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. у Босанском Шамцу, а умрла у Херцег Новом 24. марта 1968.)

2. „Волела ме је величајно много а ја не мање волео сам њу“ (из писма Микенанђела Буонаротија Биторији Колона).
Извор: СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића 6/1989, година VIII, свеска 6, Београд, октобар 1989. (стр. 85-87)

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

Нема коментара:

Постави коментар