Моменат превазилажења битија
је над-битије. Тако је духовно
искуство сећање на над-битије. То је сећање на трансценденцију која (у духовном искуству, или тачније: у језику
освешћења духовног искуства) има значење над-битија, јер трансценденција
(тачније асценденција, уздизање, као
превазилажење битија) може да буде само над-битије. Духовно искуство је, дакле,
искуство трансценденције, (тј.
асценденције), а трансценденција (или над-битије) је, видећемо, ванвременски догађај. Духовно искуство
је, дакле, сећање на један ванвременски догађај? Како је то могуће?
Овде опет (и стално) морамо духовно искуство да
супротставимо метафизици. Битије је нешто у чему нема настајања (времена), јер
је битије – као самоистоветност (и завршеност) суштог – могуће тек кад је
настајање завршено и кад зато више нема настајања! Отуд нам је разумљиво зашто
Парменид ставља битије изван времена: у времену није битије, него настајање. „Настајање и време“ су нераздвојни, чак једно исто, а „битије и време“ (Sein und Zeit) неспојиви.
Битије и време су спојиви и истоветни само метафизички, тј. под условом да
битије схватимо као именицу којом је означен глагол „бити“ у копулативном значењу, јер у том значењу
битије би било исто што и стално кретање и отицање из једног суштог у други
итд. до у бесконачност. А у освешћеном духовном искуству битије означава суштину суштог у његовој самоистоветности
(и довршености).
Али се и над-битије
(тј. дух) збива ван времена, јер ништа у искуству не претходи духу; ничим (осим
самим битијем) није условљен дух, па чак ни искуством духовним; духовно
искуство није претпоставка духа, него је оно после духа, сећање на дух; дух
није остварење духовног искуства. Па ако је дух (као над-битије) условљен само
битијем, онда значи да ни на тај начин није условљен временом. Због те ванвремености се о духу (над-битију)
говори као о вечности.
Пошто се „бити“ у метафизичком (копулативном) значењу
показује као мишљење, то у метафизичком „бити“ нема смисла ни говорити о
превазилажењу. Мишљење се креће претходно датом (већ датом и готовом) предмету
и не може да се ослободи од своје везаности за тај предмет и његову датост: тај
предмет мишљења је искуство које је
настало пре мишљења (а не тек са мишљењем)...
...док је
дух, напротив, истовременост ноисис
(духовног гледања) и ноитон (оног што је гледано): обоје настају и јављају се
истовремено; не може ноитон да се јави
пре ноисис.
Мишљењем мислимо о свом искуству, које нам је дато (тј.
које смо стекли) пре мишљења. И духовно искуство – које је само сећање на ноисис и ноитон и на њихову истовременост и поистовећеност! – је такво
искуство о којем онда можемо и да мислимо; пошто нам је већ дато, пошто је већ
настало као сећање на дух.
Битије није превазиђено духовним искуством. Напротив,
духовним искуством је човек (из над-битија, из духа) враћен у битије, па сад може и да мисли (о томе,
духовном искуству)! Битије је превазиђено само духом, над-битијем. Дух
је ванвременски догађај превазилажења битија. Дух није искуство, није сећање на
дух, него „актуелност“ (самоистоветност, присуство) над-битија. И пошто дух није искуство, није могуће мислити о духу:
мислити је, понављамо, могуће само о
искуству (и то само о сопственом свом), при чему је то искуство чак и
непреносиво!
Мада нам се
говор чини као преношење или саопштавање искуства, говор то није; да би смо разумели говор, ми већ морамо да
имамо то искуство које нам се у – ,,идеологији“ говора – чини као да нам је саопштено или пренето! Говор није
ништа друго до одређена појмовна
техника подсећања којом нас саговорник речима – појмовима подстиче да постанемо
свесни искуства које већ имамо. Говор није преношење, него освешћивање искуства!
Пошто метафизика нема (не освешћује) представу о битију као
самоистоветности (и довршености) суштог, ни о духу као над-битију, то она не
може ни мислити „о трансценденцији“...
...тј. о искуству трансценденције, јер о самој
трансценденцији није ни могуће мислити,
па ту амбицију нема ни философија која освешћује и тумачи духовно искуство.
Оно што метафизика назива трансценденцијом, то је оно што
остаје у свету, као „битије-у-свету“ (In-der-Welt-sein), тј. у искуству, јер кад би и било могуће нешто
такво као „целина“ којом би био обухваћен читав космос (не само појмом,
именом!) не би ни такво обухватање „целине“ значило трансценденцију
(превазилажење, над-битије, дух).
Битије које треба да буде превазиђено духом (да буде
одуховљено, „духовно“, како се то говорило у нашем старом језику) није никаква
системска (појмом обухватива) целина свеукупних суштих, него суштина самог суштог човека (који доживљава и
моменат над-битија). Том суштином (битијем као битијем суштог) сушто је издвојено у своју појединачност, истоветно је са
самим собом (а не са неким појмом о њему, тј. са врстом или родом таквих
суштих), сво је у себи самом,
довршеност је онтичка и савршеност: самим тим битијем (као суштином!)...
...сушто је, дакле, УСАМЉЕНО! Битије је усамљеност суштог. Битијем је сушто у-самом-себи (а не „у-свету“, In-der-Welt-sein)! Том усебношћу
(„бити-у-себи“) сушто није нека
„апстракција“ или „појам“ (као Апсолут, највиши појам или метафизички појам
Бога); није нека празнина, лишеност сваког конкретног и реалног садржаја, него,
напротив, најпунија могућа пуноћа битија, најреалније могуће постојање, јер том
усебношћу сушто има сво битије у себи, своје битије, и ничег
од битија (његовог битија, јер другог и нема!) нема у нечем другом, у другом
суштом или другим суштима. Управо та пуноћа
битија је усамљеност суштог, његова суштинска „одсеченост“ од света, његово
постојање као вансветовност (Ausser-der-Welt-sein). Тако сушто не носи у себи смрт, него вансветовност:
самим својим битијем.
(Тако је то,
уколико смо заиста спремни да схватимо шта је битије, истину битија. А за световност се човек хвата жељом свог магијског
искуства, да утопи своје битије у целини света,
зато што му сопствено битије, кад га сагледа у истини битија, улива страх. Општење, заједницу, поистовећење,
узајамно струјање, излаз из самог себе сушто не постиже битијем (којим је вансветовност), него над-битијем,
духом! Али, ни тим општењем сушто
није ,,у свету“, него у
над-световности! О томе касније!).
Самим битијем (својим битијем, јер другог и другачијег,
неког општег или заједничког битија нема!) сушто је зато усамљено до те мере,
да ту усамљеност можемо назвати бесконачном, јер изван суштог је Ништа: ничег
од битија самог тога суштог нема у другим суштима! Зато човек – једино сушто
које има моћ да осети битије (наравно, најпре своје битије, па онда, на основу
тога, и битије других суштих!) – може да осети битије или да доживи битије само
са страхом: да битије осети као пустош, празнину (таштину), лишеност,
бесмисао (апсурд). Тим осећањем битија човек је већ у трагедијском осећању, у
самом предворју трагедијске поезије, ако не и у њој самој. Његош каже:
Човјек, изгнат за врата чудествах
.............................
Човјек, бачен на бурну брежину
.............................
Сиромашан, без надзиратеља,
(постоји
без Бога у самом том свом битију!)
.............................
Човјек, бачен под облачну сферу,
итд. у Посвети Луче
Микрокозме (ЛМ, П, стихови на прескок, 5,7,9,21) или у првом певању (ЛМ, I):
Тешко ли се у полет пуштати
(у
дух, у над-битије, са Лучом)
На лађици крилах распетијех
Без кормила и без руковође
У бескрајни океан воздушни,
Ђе су сунца само капље свијетле
А мирови једва видне искре;
(мирови
= светови)
Ђе ужасне буре господствују,
Ока смртну отворит не дају,
Већ га гоне у мрачно жилиште,
Бог зна каквом судбом назначено. (ЛМ, I, 1-10).
То је први утисак и први доживљај у човековом суочењу са истином битија (наравно, свог
јер другог у себи непосредно и нема).
У самом битију човека његова освешћена суштина је, на тај
начин, исто што и зебња или страх
суштог од своје суштине; постојање (битије) као осећање неисказиве пустоши; осећање да је, што се самог
света тиче, завичај суштине у – Ништа! Значи: суштина је без завичаја у свету!
Тиме се потврђује вера да је свет (и човек) створен ,,из Ништа“; да је Ништа једина ,,материја“ или ,,супстанција“ која
је могла да претходи суштом (суштима), те да је та ,,материја“ (Ништа) једина
,,објективна супстанција“ суштог која би могла да постоји изван суштог, мимо
суштог и пре суштог (и после суштог): једина вечност изван суштих (који су увек конкретно обликовани) је Ништа, Празнина, Хаос (што је све
исто), јер материја без лика и облика (који је чини суштом, постојећом) је
Ништа, небитије, не постоји!
Ми ово говоримо да би смо објаснили дух, над-битије; јер
појава духа (моменат човекове духовности) је нешто могуће тек после суочења са истином битија: само из истине битија (из
суочења с њом) се јавља над-битије и
човек у надбитију. А духовно искуство је онда сећање на над-битије; то сећање је неизбежна последица и плод духа
(над-битија).
У кратком
напису (могло би се рећи: у епиграму) Као
да ми нећемо умрети Солжењицин
говори како људи избегавају мисао о смрти и мртвима, па завршава:
,,Па ми, па ми, ми никада
нећемо умрети!
То и јесте врхунац филозофије XX века“.
(Ал. Солжењицин, Приповетке,
стр. 307-308, изд. СКЗ, Београд, коло LXIV, књига 433, превод Мире Лалић, 1971).
Не ради се
ту непосредно о страху од смрти, него о слутњи истине битија; те истине се боји ,,филозофија
XX века“, тј. метафизика данас.
Подсећам овде на оно што је Гојко Николиш
(пре неку годину) написао у НИН-у: да су југословенски комунисти г. 1941. веровали да ће наука моћи да учини Стаљина
бесмртним! Нема духа где нема храбрости човека
да се суочи са истином битија. То је та храброст коју је Сократ ставио као
врлину изнад свих врлина, као философску
врлину, јер философија је (бар би требало да је) суочавање човека са истином битија!
Сушто је слободно (тј. сушти човек је слободан) баш самим
тим својим битијем, том самоистоветношћу
којом јест, тиме што је сво његово битије у
самом њему; том усебношћу је
слободан. Слобода је страхотна не
сама по себи, него због тога што проистиче из
саме самоистоветности суштог, из тога што је битије човека исто што и
његова усебност и самоистоветност, тј. бесконачна усамљеност.
Излаз из тога осећања
битија као страхоте (страхоте самоистоветности и величине човекове слободе) је
двојак: у осећање које је дух, с
једне стране, и у осећање (антиосећање) које је магија, с друге.
Та два излаза су
представљена Адаму као два дрвета, два различита плода: дух (као плод Дрвета живота)
и магија (као плод Дрвета ,,сазнања Добра и Зла“, тј.
Дрвета које ће се показати као Дрво смрти).
Потребно је да дух разликујемо не
само од битија (као над-битије од битија) него и од магије. То чинимо мишљењем о духовном
искуству, али и о магијском искуству
(о сећању на магију); јер мишљење је разлагање (,,аналитика“, како је то
утврдио Аристотел), па тим разлагањем настојимо да у свом искуству одвојимо све
представе којима се сећамо духа од
представа којима се сећамо магије; а,
опет, обе ове групе представа да раздвојимо од представа којима се сећамо суочења са истином битија.
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, друго издање, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар