Категорије

петак, 08. јун 2018.

ИВАН С. ТУРГЕЊЕВ, Живе мошти



  
Слика: Милена Павловић Барили 
...Она затвори очи. Ја метнух руку на њене сићушне, хладне прстиће... Она погледа у ме и њени тамни капци, оивичени златастим трепавицама као у старинских статуа, опет се заклопише. После једног тренутка они заблисташе у полутами... Суза их је овлажила.
Као и пре, нисам се мицао.
– Ала сам ја нека! – проговори наједаред Лукерја с неочекиваном снагом, и отворивши широко очи, покуша да смакне с њих сузу. Зар то није срамота? Шта ми је? Одавно ми се то није дешавало... од самог оног дана кад је Пољаков Васја био код мене прошлог пролећа. Док је он са мном седео и разговарао ништа; а чим је отишао – исплакала сам се онако сама! И откуд ми сузе ! Али наше женске сузе се не купују. Господине – додаде Лукерја – имате ваљда марамицу... Немојте се гадити, обришите ми сузе.
Пожурих се да јој учиним по вољи – и оставих јој марамицу. Она је испрва одбијала... шта ће мени, вели, такав поклон? Марамица је била врло проста, али чиста и бела. Затим је узе својим слабим прстима и више их већ није расклапала. Привикнувши се на мрак, у коме смо се обоје налазили, ја сам могао јасно разазнавати њене црте, могао сам чак опазити фину румен која је избијала кроз њено бронзано лице, могао сам пронаћи на том лицу, тако ми се бар чинило, трагове њене некадашње лепоте.
– Ви ме, ето, господине, питасте – проговори опет Лукерја – спавам ли? Спавам, истина, ретко, али сваки пут сањам снове – лепе снове! Никад се не видим болесном: тако сам y снy yвек здрава и млада... Једно је само зло: кад се пробудим – хоћу добро да се протегнем, кад тамо, a ja сва као закована. Какав сам једном чудан сан снила! Хоћете ли да вам га испричам? Е па, слушајте.  – Видим, као, стојим ја у пољу, а унаоколо раж, тако висока, зрела, као златна!„. И, као, са мном неко риђе псетанце, зло као рис – све хоће да ме уједе. И, као, ја имам у рукама срп, и то не прост срп, већ прави правцати месец, баш онакав као кад личи на срп. И као тим истим месецом треба да пожњем сву ту раж до краја. Само ми жега много додијала, и месец ме заслепљује, и обузима ме леност; а унаоколо различак расте, па тако крупан! И сви се окренули мени главицама. И мислим се: набраћу тих различака; Васја је обећао доћи – па ћу прво исплести себи венац; имаћу кад и да жањем. Почнем да берем различке, а они ми се све измичу између прстију, не можеш их задржати! И не могу да исплетем себи венац. А, међутим, чујем неко већ иде к мени, тако близу, и зове: Лушо! Лушо!... Еј, мислим, куку мени – не стигох! Свеједно, метнућу себи на главу овај месец уместо различка. Мећем ја месец, баш као кокошник,[1] и тако одмах сва засијам, цело поље унаоколо обасјам. Кад гле – по самим врховима класова брзо иде к мени али не Васја – већ сам Христос! И како сам познала да је то Христос не умем казати, тако га не сликају – тек он је! Голобрад, висок, млад, сав у белом, само му појас златан пa ми пружа руку. "He бој се, вели, кићена невесто моја, пођи за мном; ти ћеш код мене у Царству небеском коло водити и песме рајске певати." А ја припадох његовој руци! Моје ти псетанце мене за ноге... али се ми ту винусмо! Он напред... Крила му се по целом небу раширила, дугачка, као у галеба а ја за њим! И псетанце мораде да ме се окане. Тек тада сам разумела да је то псетанце моја болест и да у Царству небеском њој већ неће бити места.
A једаред, опет, уснила сам – поче она опет – а можда је то било и привиђење – не знам право. Причинило ми се, као лежим ја у овој истој кошари, па ми долазе моји покојни родитељи – таја и наја – и дубоко ми се клањају, а ништа не говоре. И питам их ја: зашто се ви, тајо и најо, мени клањате? Зато, веле, јер пошто се ти на овом свету много мучиш, ниси само своју душу олакшала, већ си и с нас велики терет скинула. И за нас је на оном свету постало много удобније. Са свој им гресима ти си већ свршила; сад наше грехе побеђујеш. И рекавши то родитељи ми се опет поклонише – и изгубише се из вида; само су се зидови видели. Много сам се после домишљала шта је то са мном било. Чак сам и попу на исповести испричала. Само он мисли да то није привиђење, јер се привиђења дешавају само духовнику.
A ево шта сам још сањала – настави Лукерја. – Видим, као, седим ја тако на друму под ракитом, држим издељан штапић, упртача торба ми на леђима и глава марамом повезана – права правцата хаџиница! И, као, имам да идем некуд, далеко – далеко, на хаџилук. И пролазе поред мене све хаџије; иду тихо, као без воље, све на једну страну; лица у свих тужна и један на другог много личе. И видим: између њих се мува и провлачи једна жена, за читаву главу виша од других, и одело на њој особито, као да није наше, није руско. И лице јој такође особито, испосничко, строго. И као сви је се клоне; а она наједаред хоп-цуп па право к мени. Стаде па гледа; а очијој, као у сокола, жуте, крупне и светле пресветле. И питам је ја: "Ко си ти?" А она ми вели: "Ја сам твоја смрт". И уместо да се уплашим, а мени напротив би мило и богзна како, па се крстим! И каже ми та жена, моја смрт: "Жао ми те је, Лукерја, али те не могу узети са собом. Збогом !" Господе, како ми тада би тешко на срцу! "Узми ме", велим ја, "мајчице, рођена, узми!" И смрт се моја окрете к мени, стаде ме укоравати... Разумем ја да ми означује мој сат, али некако неразумљиво, неразговетно... После, вели, Петровског поста... У то се и пробудих... Тако ја чудновате снове сањам!
Лукерја подиже очи увис... замисли се... Heгo, ево шта не ваља: дешава се, цела недеља прође, а ја ниједанпут не заспим. Прошле године пролазила нека госпођа, вилела ме па ми дала стакленце и леком против несанице; рекла да узимам по десет капљица. Много ми је помогло, и ја сам спавала; али сам већ одавно испила то стакленце... Да ли знате какав је то био лек и како бих га набавила? Та госпођа, очевидно, дала је Лукерји опијума. Обећах јој послати такво стакленце и опет не могох се уздржати, а да се гласно не зачудим њеној издржљивости. – Ex, господине! – примети она. Шта ви то говорите? Каква издржљивост? Издржљивост Симеона Столпника је заиста била велика: тридесет година је престајао на стубу! А други угодник се дао закопати у земљу до самих груди, и мрави су му лице јели... А ево шта ми је још причао један црквени појац: била нека земља, и тy земљу освојили Агарјани, и све су житеље мучили и убијали; и, ма колико да су се довијали, никако се они нису могли ослободити. И појави се међу тим житељима нека света девица; узме она велики мач, метне на себе оклоп од два пуда, пође на Агарјане и све их протера преко мора. А тек кад их је протерала, вели им: Сад ме ви спалите, јер је такав био мој завет да умрем огњеном смрћу за свој народ. И Агарјани је узеше и спалише, а народ се отада заувек ослободи! То је ето подвиг! А шта сам ја!
Зачудих се ја ту сам у себи докле је, и у каквом облику, допрла легенда о Јованки Орлеанки и, поћутавши мало, упитах Лукерју: колико јој је година?
– Двадесет осам... или девет... Тридесет неће бити. А нашто да их и бројим, те године! А ево шта ћу вам још рећи...  
Лукерја се наједанпут некако потмуло накашља, јекну...
        Tи много говориш приметих јој ја – то ти може шкодити.
– Заиста прошапта она једва чујно – нашем разговору је крај; што би, би! Сад, кад ви одете, наћутаћу се до миле воље. Бар ми је души лакнуло...
Стадох се опраштати од ње, понових јој своје обећање да ћу јој послати лек, замолих је да још једаред добро промисли и каже ми да ли јој је шта потребно.
Ништа ми није потребно; свим сам задовољна, хвала Богу изговори она с највећим напрезањем, али од срца. – Нека Бог да свима здравље! Него кад бисте ви, господине, саветовали вашој мами – овдашњи су сељаци сиромашни да им бар мало смањи оброк! Немају довољно земље за све што им треба. Они би се за вас Богу молили. .. А мени ништа не треба – свим сам задовољна.
Дадох Лукерји реч да ћу јој испунити молбу, и пођох већ према вратима... кад ме она опет позва.
– Сећате ли се, господине рече она, и нешто чудно заигра у њеним очима и на уснама – какву сам косу имала? Сећате ли се – до самих колена! Дуго се нисам могла одлучити... Таква коса! Али куд бих је могла чешљати? У оваквом стању! Па сам је зато одсекла... Да... Но, опростите, господине! Више не могу...
Тог истог дана, пре него што сам пошао у лов, разговарао сам о Лукерји са салашким пандуром. Од њега сам дознао да су њу y селу звали "Живе мошти", да, уосталом, она ником не досађује; нико је није чуо да гунђа нити да се жали. "Она ништа не тражи, а напротив – за све је захвална; мирна премирна, мора се признати. Бог ју је убио", тако је закључио пандур, "мора бити због греха; али ми се y то не мешамо. Нека је! " После неколико недеља сазнадох да је Лукерја преминула. Смрт је ипак дошла по њу... Hе баш "после Петрова поста". Причали су да је на сам дан смрти непрестано чула звона, иако се од Алексејевке до цркве рачуна више од пет врста, а био је радни дан. Уосталом, Лукерја је говорила да звоњење није долазило од цркве већ „озго“. По свој прилици, није смела казати: с неба.

И. С. Тургењев, „Живе мошти“ (одломак), Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 1036–1039.   


[1] Народни женски украс на глави у облику дијадеме.

Нема коментара:

Постави коментар