Вечни
Сан
стиже на крилима безвремене Светлости
која цепа вео што поглед чини мутним
и одлази с оне стране Времена
непрестано исплићући узорке Бића.
Мистерија
остаје нема,
смисао овог дугог путовања,
бескрајне пустоловине постојања –
чије
се јуришање с краја на крај неба
разбуктава у небројено прстење стаза,
док
на крају знање не засветли из сумрака
у бескрају људског духа,
и у
тој бледо осветљеној зори
она без речи упери поглед кроз пукотину у магли
у слику Живота и Љубави
која се помаља из метежа дубоке патње и радости.
Шантиникетан
16. септембар 1929.
(Написано
за свечаност отварања Индијског колеџа у Монпељеу, у
Француској.)
Нема коментара:
Постави коментар