У стварности сваког појединца присутна су двa времена: време догађања и време тренутка.
Ово прво увек је y знаку смисла. Свеједно
да ли се неко после дугог лутања вратио кући, или неко није успео да оствари
своју љубав – y оба случаја догађај има смисла.
Ми грешимо кад неко збивање које није y складу са нашим
схватањем правде називамо бесмисленим.
Неправедно и бесмислено није исто. Кад кажемо да y свету ништа није како треба, ми тиме, у ствари,
тврдимо да у свету влада савршен ред, односно да њиме управља нека зла
интелигенција, која се намерно труди да никад ништа не испадне како ваља.
Ту интелигенцију гностици и манихејци персонификовали су у виду злог бога,
коме је добри бог препустио да влада у границама овог света. Владавина тог бога је неправедна, али није бесмислена.
У
његовој владавини има сврхе – друга је ствар што ми ту сврху не
одобравамо.
Све дотле док је човек уверен да се збивања y свету одвијају по
узору на аристотеловски замишљену трагичку радњу, макар то било и без катарзе,
он још није на становишту апсурда. Апсурд почиње тек онда кад посумњамо да у
стварности постоји чак и неки гностички схваћен ред и кад поверујемо да су наша
једнина стварност безначајни детаљи, појединости без икакве уклопљености у неку
целину.
Н. Милошевић, Deus
absconditus, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево,
2017, стр. 10.
Нема коментара:
Постави коментар