ПАБЛО НЕРУДА, Мали бескрај

Љубави моја, ако умрем а ти не умреш,

љубави моја, ако умреш а ја не умрем,

не дајмо болу да се шири

јер нема такве ширине ко ова коју живимо.

Прашина у житу, песак у песцима

време, лутајућа вода, беспослен ветар

однели су нас као пловеће зрнце.

Могли смо и да се не сретнемо у времену.

Та ливада на којој смо се срели,

ах, малени бескрај! Вратимо се тамо.

Ал' с овом љубављу, љубави, није свршено,

и као што рођења није имала

ни смрти нема, она је као река што плови

од усана до усана и од предела до предела.