Можда ће ова моја размишљања некоме изгледати нездрава. Нездрава? Али, шта је то болест? А шта здравље?
И можда је сама болест неопходно стање онога што се зове напредак, а сам
напредак болест.
Коме је непозната митска трагедија о Рају? Тамо живљаху наши прарoдитељи y савршеном здрављу и чедности и Јехова им дозволи да
се хране плодовима c дрвета живота и
створи све за њих; забрани им само да једу с дрвета познања добра и зла. Али их
змија, узор мудрости по Христу, наведе на искушење, и они окусише плодове
са дрвета познања добра и зла, и постадоше подложни свим болестима, као и оној која је
врхунац и завршетак свих болести – смрти – и постадоше подложни раду и
напретку. Јер напредак је, по овој
легенди, последица прародитељског греха. И тако знатижеља жене, Еве, тог изванредног плена
органских потреба и одржавања врсте, би узрок пада, а с падом узрок искупљења, и показа нам пут ка
Богу, дозволи нам да стигнемо до Њега, да будемо у Њему.
Хоћете ли другу верзију о нашем постанку? Нека
буде. По овој човек је, дословце, само врста гориле, орангутана, шимпанзе или
неке сличне животиње, и постао је хидрокефал, или нешто тако отприлике. Једном антропоидном
мајмуну разболи се једног дана младунче, с гледишта строго животињског или
зоолошког, разболи се, одистински се разболи, и та болест, осим тога што је
постала слабост, постаде и корист у борби за опстанак. Најзад поче да се држи право тај једини усправни
сисар, човек. Усправан положај ослободи га неопходности да се у ходу ослања нa руке, затим је могао да противстави палац другим прстимa, да хвата предмете и да израђује алатке; а руке су, као
што се зна, велики умни градитељ. Тај исти положај подесио је плућа, душник,
гркљан и уста за артикулисани говор, а реч је разум. И тај исти став,
омогућивши глави да стоји усправно на трупу, дозволи јој да буде тежа и да се
боље развије y оном делу где јој
је ум. Затим, због тога су биле потребне чвршће и отпорнијe карличне кости него y врсте где се труп и глава наслањају на
четири екстремитета, и жена, виновник пада по „Књизи постања“, морала је да
рађа плод велике главе која пролази између тврђих костију. И Јехова је осуди,
пошто је згрешила, да рађа y мукамa.
Горила, шимпанза, орангутан и њима сродни моpajy да сматрају човека
за јадну болесну животињу, која чак и своје мртве похрањује. Зашто?
И та почетна бољка и све остале за њом, нису ли можда основни чинилац
напретка? Упала зглобова, на пример, трује крв и yноси y њу отпатке непотпуног
органског сагоревања; међутим, није ли можда крв због те исте нечистоће
надраженија? Можда та нечиста крв, И
управо зато што је таква, условљава изоштренију церебрацију. Вода хемијски чиста
не може се пити. И крв физиолошки чиста, није ли можда и она неподесна да храни
мозак усправног сисара који мора да живи од мисли?
Историја медицине учи нас да напредак није толико y томе да одстранимо из нас болесне клице или саму болест
колико да их прилагодимо нашем организму, да га и њима обогатимо, утопимо их у нашу крв. Како друкчије да објаснимо вакцинацију и све серуме и
имунизацију?
Ако овакво тумачење здравља не би било апстрактна категорија, нешто што се y основи не налази y подацима, могли
бисмо рећи да савршено здрав човек не би био човек, већ ирационална животиња – неразумна,
због недостатка било какве болести која може да подстакне његов разум. То је права болест, трагична болест која нам ствара
прохтеве за знањем због саме жеље за знањем, због задовољства да уживамо у
плодовима с дрвета познања добра и зла.
„Сви се људи природно труде да сазнају“. Тако почиње Аристотелова „Метафизика“
и отада се понављало безброј пута да је радозналост или жеља за знањем која, по
„Књизи постања“, наведе нашу прамајку на грех – извор знања.
Овде ипак ваља разликовати жељу за знањем од прохтева за знањем из љубави
према самом знању, тежњу да се ужива y плоду с дрвета знања
и потребу за знањем ради живљења. Потреба која нам даје непосредно и брзо
сазнање, које би се у извесном смислу, кад то не би изгледало парадоксално,
могло звати несвесно сазнање, заједничка је човеку и животињама, док оно што
нас одваја од њих – то је мисаоно знање, свест о сазнању.
Људи су много расправљали и расправљаће још много, пошто је свет препуштен
њиховим расправама, о постанку сазнања; али, одлажући за касније питање шта је
од тога у суштини самог битисања, доказано је и извесно је да нам се у
привидном поретку ствари, у животу бића – која су обдарена способношћу да
упознају и да уочавају, више или мање нејасно, или која
по својим делима изгледају као да су обдарена тим даром – знање указује y вези са животним потребама, а нам
обезбеди неопходну храну за живот. То је последица саме суштине битисања, која се, по Спинози, састоји y настојању да се бескрајно истраје у самом постојању. Можемо рећи обичним речником који је готово отрцан:
рад мозга зависи од рада стомака. Радње које y створења на најнижем
степену живота представљају одлику воље, радње наизглед мање-више јасно
повезане са знањем то cy радње управљене тако
да
обезбеде
опстанак створењу које их врши.
Такав је постанак знања који можемо назвати историјским, без обзира на то
какав би могао бити с других становишта. Бића која изгледају обдарена
способношћу запажања, запажају само да би могла живети, и запажају само
онолико колико им је потребно за живот. Али можда сва та знања једном сакупљена,
најпре корисна, а после не, напокон стварају богатство које прелази потребе
живота.
Јер, прво је потреба за знањем због живљења, а из овога проистиче ово што
бисмо могли назвати обиљем и прекомерношћу знања, што опет може да створи нове
потребе. Радозналост, урођена потреба за знањем, појављује се и почиње да дела чим
је задовољена потреба за опстанком, и – мада редослед понекад није такав y садашњим условима нашег рода, већ радозналост превагне
над потребом и знање над глађу главна је чињеница да је радозналост проистекла
из потребе за сазнањем да бисмо живели. У томе је мртви чвор и основна ствар, и то
је зачетак знања; а уз то, тежећи за знањем због знања, да се упозна истина
због саме истине, животне потребе нагоне знање да им служи, и људи, верујући да
траже истину због истине, траже y ствари живот y истини. Промене y знању зависе од
промена људских потреба, и људи од науке служе – добровољно или не, свесно или
несвесно – владарима или народу који од њих траже потврду својих жеља.
Међутим, да ли је то заиста мртви терет који омета напредак науке? Да то није пре сушти извор искупљења? Чињеница је ово
друго, и велика је бесмислица бунити се против самих услова живота.
Знање служи потребама живота, и најпре нагону самоодржања. И ова потреба и
овај нагон створише у човеку органе знања и дадоше им способност коју имају...
М. де Унамуно, О трагичном осећању живота, превела с кастиљског Олга Кошутић, „Алгоритам“,
Београд, 2017, стр. 23–27.
Нема коментара:
Постави коментар