Светлост је, као зрачећа енергија стварања, започела кружни плес атома у мајушном
простору, а такође и плес звезда на огромној, пустој позорници времена и
простора. Планете су изашле из купељи у ватри и током многих епоха се сунчале.
Постојали су престоли гигантског Непокретног, нечујног и ненасељеног, које није
познавало смисао властите слепе судбине и са великим неодобравањем је гледало
на будућност у којој ће његова владавина бити угрожена.
Потом је дошло време када је живот ступио на поприште у најсићушнијем издвојеном
кругу једне ћелије. Са својом способношћу развитка и моћи прилагођавања суочио
се са незграпном огромношћу ствари и противречио бесмислености њиховог обима и
масе. Био је начињен тако да има свест не о количини него о вредности
постојања, коју је увек настојао да повећа и одржи на разгранатим путевима
стварања, савлађујући ометајућу тромост Природе путем повиновања њеном закону.
Но, чудо стварања није се зауставило на томе, у тој издвојеној тачки живота
поринутој на самотну пловидбу ка Непознатом. Мноштво ћелија се повезало у већу
јединицу, не путем гомилања него путем чудесног квалитета сложеног узајамног
односа којим се одржава савршена усклађеност функција. То је стваралачки
принцип јединства, божанствена мистерија постојања која спречава сваку анализу.
Веће кооперативне јединице могле су да стекну сразмерно већу слободу
изражавања, и почеле су да у својим телима образују и развијају нове органе
моћи, нова средства деловања. Био је то марш еволуције која непрестано открива
нове могућности живота.
Међутим, та еволуција која се одвија на физичкој равни има ограничени домет.
Свако претеривање у том правцу постаје бреме које квари природни ритам живота,
и готово сва створења која су подстицала своје амбициозно тело на повећање
димензија су ишчезла услед неумесне незграпности.
Пре него што се тај период окончао, појавио се Човек и променио ток те еволуције,
скренувши га са неограниченог напредовања у физичком увећању ка слободи једног
профињенијег усавршавања. То је омогућило да његов развој постане неограничен,
и оспособило га да увиди своју бескрајну моћ.
Ватра је запаљена, чекићи ударају о наковње, и за тегобне дане и ноћи у прљавштини
и нескладу створен је музички инструмент. Можемо то да прихватимо као засебну
чињеницу и да пратимо њен развој. Али, када се открије музика, сазнајемо да је
цела ствар само део испољења музике упркос свом противречном карактеру. Процес
еволуције, који је после многих епоха стигао до човека, мора да буде схваћен у
својој сагласности са њим, мада у њему добија нову вредност и наставља се другачијим
путем. То је непрекидни процес који проналази свој смисао у Човеку; и морамо да
признамо да је еволуција о којој наука говори еволуција Човековог света. Кожни
повез и насловна страна су делови саме књиге; и овај свет који опажамо путем својих
чула и ума и животног искуства је потпуно истоветан са нама самима.
Божански принцип јединства увек је био принцип унутарњег узајамног односа.
То се показује у некима од његових најранијих ступњева у еволуцији
вишећелијског живота на овој планети. Најпотпунији унутарњи израз постигао је
човек у сопственом телу. Али, оно што је најважније од свега је чињеница да је
човек тај израз остварио и у једном суптилнијем телу изван физичког организма.
Када је усамљен, он ни до себе не допире, и своје шире и стварније биће
проналази у повезаности с другим људима. Његово вишећелијско тело је рођено и
умире; његова човечност састављена од мноштва личности је бесмртна. У том
идеалу јединства он спознаје и остварује оно вечно у свом животу и оно
бескрајно у својој љубави. То јединство није само субјективна идеја, већ
постаје побуђујућа истина. Какав год назив му дали и какав год модел да
представља, свест о том јединству је духовна, а наше настојање да му будемо
верни је наша религија. Оно увек чека да буде објављено у нашој историји у све потпунијем
осветљењу.
Имамо очи, које нам преносе слику
физичког света. Имамо и себи својствену унутарњу способност која нам помаже да
откријемо своју повезаност са највишом суштином човека, са универзумом личности. Та способност је наша
блистава имагинација, која на свом вишем степену припада само човеку. Она нам
пружа то виђење целине које је за биолошку нужност физичког опстанка излишно;
његова сврха је да подстакне у нама осећање савршенства које је наше истинско
осећање бесмртности. Јер, савршенство се идеално налази у Вечном Човеку,
уливајући приврженост том идеалу у појединцу, и све више га терајући да га
оствари.
Развој интелигенције и физичке снаге је пођеднако неопходан за животиње и
за људе ради постизања њихових животних циљева; али, оно што је јединствено у
човеку је развој његове свести, која постепено продубљује и проширује спознају
његовог бесмртног бића, савршеног, вечног. Она надахњује оне његове творевине
које обелодањују божанственост у њему – а то је његова човечност – кроз
различита испољавања истине, доброте и лепоте, кроз слободу деловања које није
за његову корист него за његово крајње изражавање. Појединачни човек мора да постоји ради узвишеног, моћног Човека, и мора
да га изрази у несебичним, непристрасним делима, у науци и филозофији, у
књижевности и уметностима, у служењу и обожавању. То је његова религија, која дејствује у сржи свих његових религија са
разним називима и облицима. Он познаје и користи овај свет кад је та религија
бескрајна и тако постиже величину, али своју властиту истину разуме и остварује
када је она беспрекорна и тако налази своје испуњење.
Идеја о човечности нашег Бога, или божанствености Вечног Човека, представља
основну тему ове књиге. Ова мисао о Богу није настала у моме уму кроз било
какав процес филозофског расуђивања. Напротив, она је следила кретање моје
нарави од раних дана све док ми није изненада севнула у свести као непосредно
виђење. Искуство које сам описао у једном од наредних поглавља уверило ме је да
на површини нашег бића имамо непрестане
мене индивидуалног сопства, док у дубини пребива Вечни Дух људског јединства
ван нашег непосредног знања. Он врло често противречи тривијалностима нашег
свакодневног живота и ремети уређења и нагодбе учињене ради осигуравања наше
личне нарочитости и затворености иза зидова индивидуалних навика и спољних
конвенција. Он нас подстиче на дела која су изрази Свеопштег Духа, и усред
живота усмереног искључиво на себе неочекивано побуђује највише жртвовање. На
његов позив хитамо да своје животе посветимо истини и лепоти, служењу другима без
икакве награде, упркос томе што нам недостаје вера у стварно постојање идеалних
вредности.
Излажући сопствено религиозно искуство, изражавам своје уверење да се прва
фаза мог сазнања одвијала путем осећања присности са Природом – не оном
Природом која поседује канал за обавештавање нашег ума и физички однос са нашим
живим телом, већ оном која нам испуњава личност испољењима и објавама које наш
живот чине богатим и подстичу нам машту својим складом облика, боја, звукова и
кретњи. То није онај свет који се губи у апстрактним симболима иза властитог
сведочења Науци, већ свет који, будући да непрестано реагује на људску природу,
нашој личности издашно показује своје благо збиље.
У вези са својим личним искуством спомињем и неке песме које сам често
слушао из уста лутајућих сеоских певача, који припадају популарној бенгалској
секти званој Баули, који немају кипове ни иконе, немају храмове, свете књиге ни
обреде, и који у својим песмама објављују божанственост Човека и исказују му
снажно осећање љубави. Долазећи од људи у којима нема никакве извештачености и
који воде једноставан живот у повучености, то нам пружа кључ за скривени смисао
свих религија, пошто указује да се оне никада не баве Богом космичке моћи, већ
пре Богом људске карактерности.
У исто време, мора се признати да чак и нелични аспект истине којим се бави
Наука припада људском Универзуму. Међутим, људи од Науке нам тврде да је
истина, за разлику од лепоте и доброте, независна од наше свести. Објашњавају
нам како је уверење да је истина независна од људског ума у основи мистичко,
прирођено човеку а ипак несхватљиво. Но, не би ли могло да се каже да идеална
истина не зависи од појединачног човековог ума, него од универзалног ума који
обухвата појединачни? Јер, рећи да истина како је ми видимо постоји независно
од људске природе заправо значи порицати саму Науку, пошто ова може да
организује у рационалне концепте само оне чињенице које човек може да упозна и
схвати, а логика је апарат мишљења који је створио механички човек.
Сто који користим са свим његовим различитим значењима показује се човеку
као сто путем човековог посебног органа чула и посебног органа мишљења. Када се
научно испита, тај исти сто показује му се као запањујуће другачији од оног
који су му његова чула пренела. И сведочење његових физичких чула и сведочење
његове логике и научних инструмената повезани су са његовом сопственом
способношћу разумевања; оба су за њега тачна и истинита. Он се са потпуним поуздањем
служи тим столом за своје физичке потребе, и са подједнаким поуздањем га
интелектуално користи за своје научно сазнање. Али, знање припада ономе ко је човек. Да не постоји одређени човек као
појединац, сто би и поред тога постојао, али и даље као ствар која је повезана
са људским умом. Противречје које постоји између стола нашег чулног опажања и
стола нашег научног сазнања налази једноставни центар усаглашавања у људској
личности.
Исто важи и у области идеје, појма, представе. У научној представи света нема
пукотине у свеопштем закону узрочности. Ништа што се догоди није могло да се
догоди никако другачије. То је уопштавање које је учињено могућним захваљујући
својству логике која је у домену људског ума. Но, исти тај ум Човека има у себи и непосредну свест о вољи која је
свесна своје слободе и увек се бори за њу. Свакога дана, у већини наших поступака,
ми потврђујемо њену истинитост; заправо, наше понашање налази своју највећу
вредност у повезаности са њеном истинитошћу. У нашем свакодневном понашању то
је аналогно оном столу. Јер, без обзира на то до каквог закључка је Наука
неоспорно дошла о том столу, богато смо награђени када се њиме бавимо као
чврстом чињеницом а не као гомилом непостојаних састојака који представљају
одређену врсту енергије. Такође можемо и да употребимо тај феномен мерења.
Простор представљен иглом увећаном помоћу микроскопа не мора да нас наведе на
питање колико анђела би могло да се смести на њен врх, или колико би камила
могло да прође кроз њену ушицу. У биоскопу наш доживљај времена и простора може
да се прошири или сузи само услед другачијег метода рада уређаја. Семе у
сићушном спремишту носи будућност која је по својој садржини огромна, како у
времену тако и у простору. Истина, која је Човек, није настала ни из чега у
одређеном тренутку, мада се можда тада очигледно показала. Али, испољавање
Човека нема у самом себи крај – чак ни сада. Нити је имало свој почетак у ма
које време које му приписујемо. Човекова истина налази се у срцу вечности,
пошто се њена стварност развијала током небројених епоха. Иако појављивање
Човека има око себе позадину милиона светлосних година, то је ипак његова
властита позадина. Он у себи укључује време, колико год дуго, које садржи
процес његовог настајања, и самом истином свог постојања повезан је са свиме што
га окружује.
Однос, повезаност, је темељна истина овог појавног света. Узмимо, на
пример, комад угља. Када чињенице о њему пратимо до његовог основног састава,
твар која је наизглед најпостојанији састојак у њему губи се у центрима
обрћућих сила. То су јединице, зване делићи угљеника, које даље могу да се
рашчлане на одређен број протона и електрона. Међутим, ти електрични факти нису
оно што јесу у својој издвојености већ у свом узајамном односу, и мада ће можда
једног дана и они моћи даље да се рашчлањују, битна истина о узајамном односу
која је у њима испољена и поред тога ће опстати.
Ми не знамо како ти елементи, као угљеник, сачињавају комад угља; све што
можемо да кажемо је то да они изграђују ту појаву путем доследности узајамног
односа, који их не уједињује само у појединачни комад угља, већ у другарство
стваралачког усклађења са читавим физичким светом.
Постанак света је био омогућен
путем сталног предавања и покоравања сваке јединице универзуму. А и духовни
универзум Човека такође од посебних јединица увек захтева самоодрицање. Тај
духовни процес није тако једноставан као онај физички у физичком свету, пошто интелигенција
и воља тих јединица морају да се прилагоде интелигенцији и вољи свеопштег духа.
У једном стиху из Упанишаде каже се да је овај свет, који је сав у покрету,
прожет једним врховним јединством, и стога истинско задовољство никада не може
да се постигне путем задовољења похлепе, него искључиво путем предавања нашег
појединачног бића Универзалном Бићу.
Постоје мислиоци који заступају учење о мноштву светова, што може да значи
само то да постоје светови који немају никакве међусобне везе. Чак и да је то
тачно, никада не би могло да се докаже да је тако. Јер, наш универзум је укупни износ онога што Човек осећа, зна, замишља,
расуђује да јесте, и свега што му је сазнатљиво сада или у неко друго време.
Универзум у својим различитим аспектима на различите начине утиче на њега,
својом лепотом, својим неминовним следом догађаја, својом потенцијалношћу; и
свет му се показује једино у својим различитим деловањима на његова чула,
уобразиљу и мислећи ум. Нећу да кажем да крајња природа света зависи од моћи поимања
појединачне личности. Његова стварност је повезана са универзалним људским умом
који обухвата целокупно време и све могућности сазнања и остварења. И, то је
разлог што за исправно знање о стварима зависимо од Науке, која представља
рационални ум универзалног Човека, а не од ума појединца, који борави у
ограниченом распону простора и времена и непосредним животним потребама. И, то
је разлог што постоји напредак у нашој цивилизацији; јер напредак значи да
постоји идеално савршенство које јединка настоји да достигне тако што ће
проширити границе свог знања, моћи, љубави, уживања, и тиме се приближити
универзалном. Најудаљенија звезда, чија
бледа, нејасна порука додирује праг најмоћнијег телескопског виђења, има
наклоност према човековом разумевајућем уму, и зато никада не можемо престати
да верујемо да ћемо све више продирати у тајну њене природе. Као што знамо
истину о звездама, тако познајемо и моћни и дубоки човеков ум.
Морамо да оживотворимо не само
расуђујући ум, него и стваралачку машту, љубав и мудрост које припадају
Највишој Особи чији Дух је над свима нама; љубав према тој Особи обухвата љубав
према свим створењима и својом дубином и снагом превазилази све друге љубави, и
води напорним прегнућима и мучеништвима чији једини добитак је остварење саме
те љубави.
Иша из наше Упанишаде, Наддуша, која
прожима све што се креће, је Бог овог људског универзума у чијем уму имамо
удела у свем нашем истинском знању, љубави и служењу. Открити га у нама самима
путем самоодрицања је највиши циљ живота.
Р.
Тагоре, Религија човека (први пут
објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао
1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).
Нема коментара:
Постави коментар