Категорије

четвртак, 14. јун 2018.

МИГЕЛ ДЕ УНАМУНО, Доброта је најбољи извор духовне проницљивости

Постоји један свет, син чулни син глади – и постоји други свет, идеални, син љубави. И као што има чула која служе упознавању опипљивог света, тако исто има чула, данас највећим делом утонулих у сан, пошто друштвена свест једва ако је почела да се буди, која служе упознавању идеалног света. И чему порицати објективну стварност остварењима љубави, нагону обнављања, кад је већ признајемо остварњима глади или нагону очувања? Јер, ако се каже да су та остварења само плод наше маште и без објективне вредности, зар исто то не бисмо могли рећи и за остварења наших чула? Ко каже да нема невидљивог и неопипљивог света, опаженог унутарњим чулом који живи у служби нагона за обнављањем?
Људско друштво, као такво, притежава чула без којих би јединка, кад не би постојала преко друштва, била њих лишена, као што и јединка, човек, опет нека врста друштва, притежава чула којих су лишене ћелије а што га сачињавају. Слепим ћелијама слуха, у њиховом мрачном сазнању, свакако је непозбато постојање видљивог света, и ако би оне о њему говориле, можда би га сматрале произвољном троревином глувих ћелија чула вида, које би са своје стране морале да сматрају варљивим звучни свет што га стварају ћелије слуха.
Постоје (...) паразити, који, живећи у утроби виших животиња и хранећи се лучењем њихових хранљивих сокова, немају потребе ни да виде ни да чују, и због тога за њих не постоји ни видљиви ни звучни свет. И кад би имали макар неку свест, и кад би водили рачуна о томе што створење на чији рачун живе верује у неки други свет, ови би га свакако сматрали поремећеним. Тако исто има и друштвених паразита (...) који, примајући од друштва подстрек за морално држање, поричу да је вера у Бога и у неки други живот потребна као основ добром владању и сношљивијем животу, пошто је друштво већ за њих излучило духовне сокове од којих они живе. Издвојена јединка може да поднесе живот и да добро проживи, чак и јуначки, не верујући ни најмање у бесмртност душе ни у Бога, али она живи као духовни паразит. Оно што зовемо осећањем части је, чак и у нехришћана, хришћанска творевина. И још бих више рекао: ако се у једном човеку стекну и вера у Бога и чедан живот и морална узвишеност, не значи да му је вера у Бога улила доброту, већ је он добар захваљујући Богу што му је помагао да верује у Њега. Доброта је најбољи извор духовне проницљивости.

М. де Унамуно, О трагичном осећању живота, превела с кастиљског Олга Кошутић, „Алгоритам“, Београд, 2017, стр. 29–30.

Нема коментара:

Постави коментар