НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, „Размишљање у јауку“

Има већ неколико месеци како ми често пада на ум једна песма мог пријатеља Бранка Ђурђулова. Песма се зове „Влат траве", a овако гласи:

„После кише која je данима падала,

мало је људи и деце у парку.

Понеко прође поред клупе на којој се одмарам.

Усред стазе, танка нит траве, бледозелена

скоро невидљива

лако се њише на благом ветру."

Нека стишана, меланхолична замишљеносг струји из ових стихова.  

Има y њима и извесне горчине, али је она запретана негде дубоко и фино, једва видљиво, пресијава са неког дна.

Tо мe подсећа на једну давно заборављену мудрост што „што цвета у тами".

          Ја јe зовем мудрошћу кинеских минијатуриста. Скровитим, тајним језиком говори она из кратких, jeзгровитиx стихова старих песника Азије и ево сад како се, чудом вечитог враћања, поново рађа у стиховима мог пријатеља.

Ни је посреди оно што називамо књижевним утицајима. Посреди је ограниченосг облика које друштво као и природа твори кроз векове и о којој y једној својој белешци говори Ниче.

Два су виђена света y Ничеовим списима – једно занесено и романтично, друго трезвено и реалистично.

Ово прво најбоље јe представљено y слици оног водоскока из филозофске поеме о Заратустри. Природа је као шедрван – она штедро и нештедимично излива из себе све новије и новије облике.

Друго виђење света преузео је Ниче од Грка, али му је y једној напомени дао ново образложење. Ако су моћи природе ограничене, онда се њени облици бескрајно много пута морају понављати, увек исти.

За писца „Књиге проповедникове" било је y том понављању нечег меланхоличног. За Ничеа оно је једина могућа утеха y свету без Бога – замена за бесмртност душе.

Да су моћи природе и друштва ограничене и да се природни и друштвени облици морају на известан начин понављатии ја верујем y то.

He верујем међутим, да је ово понављање вечито враћање истог. Никад се ништа не враћа апсолутно онакво као што је било. Нема никакве замене за бесмртност душе.

У песмама мог пријатеља опет оживљава мудрост кинеских минијатуриста, али на један само њему својствен начин – начин помало уморног урбаног човека, модерног сензибилитета.

Нисам сасвим сигуран, али рекао бих да је обузетост старих азијских песника детаљима, њихова уроњеност у појединости, ствар особене духовне оријентације људи доконо и тек само са неким присенком туге преданих тренутку, y време кад цвета шљивин цвет. Природа је за њих прибежиште у које се склањају пред драматичним збивањима свог доба.

Није таква функција природе, односно функција детаља, y песми мог пријатеља. Интелектуалац великих урбаних средина – онај прави нема своје прибежиште нигде.

Ta бледозелена влат траве, што се лако њише на ветру, није никаква утеха y једном свету без смисла. Ако се значење поезије може макар приближно преточити у језик, прозе, онда бих се усудио да кажем да је порука мог меланхоличног пријатеља y следећем: од свега што y животу имамо остају нам само безначајне појединости – оне су наша једина стварност.

Оно што је мом пријатељу заједничко са кинеским минијатуристима, то је тај губитак поверења y неки дубљи смисао догађаја. Догађај – и то догађај који што је могуће више личи на трагичку радњу – привилеговани је облик испољавања сваке патетике. Кад неко после дугог странствовања дође кући или кад се неко заљуби, пa његова љубав не наиђе на одзив – све су то велика и патетична збивања, посвећена великим и патетичним темама.

У стварности сваког појединца присутна су двa времена: време догађања и време тренутка.

Ово прво увек је y знаку смисла. Свеједно да ли се неко после дугог лутања вратио кући, или неко није успео да оствари своју љубав – y оба случаја догађај има смисла. 

Ми грешимо кад неко збивање које није y складу са нашим схватањем правде називамо бесмисленим. 

Неправедно и бесмислено није исто. Кад кажемо да y свету ништа није како треба, ми тиме, у ствари, тврдимо да у свету влада савршен ред, односно да њиме управља нека зла интелигенција, која се намерно труди да никад ништа не испадне како ваља.

Ту интелигенцију гностици и манихејци персонификовали су у виду злог бога, коме је добри бог препустио да влада у границама овог света. Владавина тог бога је неправедна, али није бесмислена. У његовој  владавини има сврхе – друга је ствар што ми ту сврху не одобравамо.

Све дотле док је човек уверен да се збивања y свету одвијају по узору на аристотеловски замишљену трагичку радњу, макар то било и без катарзе, он још није на становишту апсурда. Апсурд почиње тек онда кад посумњамо да у стварности постоји чак и неки гностички схваћен ред и кад поверујемо да су наша једнина стварност безначајни детаљи, појединости без икакве уклопљености у неку целину.

Свест о том апсурду присутна је још код кинеских минијатуриста, али своју врхунску тачку достиже она тек уданашњем времену, у времену у коме живи и мој пријатељ. Зато је мени толико блиска и драга та песма о влати траве. У њој налазим скривену поруку о таштини патетичног времена радње, али без величања времена тренутка.

У извесном смислу могло би се рећи да постоји књижевност патетике и књижевност апсурда. Под овом првом подразумевам сву ону литературу која има за предмет неку радњу – свеједно да ли са повољним исходом, или без њега – под овом другом литературу која остаје уроњена y појединости.

Међутим, крајњи циљ ових мојих размишљања није да се дође до неких књижевнотеоријских модела већ да се постави y једном друкчијем облику, опет, по ко зна који пут, проблем смисла.

Не верујем да су књижевнотеоријске поделе нешто што вреди много труда. Не само размишљање о књижевности него ни бављење њоме, никад и нигде није могло да испуни нечији живот. Ако неки критичар или писац тврди да налази утеху y оном што пише и ако је притом искрен, онда то само значи да он погрешно оцењује моћ оног чиме се бави. Утеха о којој је реч обично је само одсјај нечег другог – прилагодљивости или виталности – свеједно.

Књижевност и филозофија сигурно се не могу свести на услове свог настанка. Међутим, ако су аутентичне, оне, да би могле настати, захтевају извесну осујећеност.

Једном је један писац изузетног дара, у тренутку велике искрености, рекао нешто у шта и сам дубоко верујем. Ми мислимо – казао ми је тај писац – да подстицај за писање долази однекуд из неких висина, а y ствари потиче он из сасвим тривијалних побуда – није нас волела како треба жена или мајка и ми смо написали књигу.

Има у таквом објашњењу, нечег упрошћеног, али има y њему и нечег дубоко тачног. И ако ја сад, pазмишљајући o стиховима мог пријатеља Бранка Ђурђулова, постављам опет, по ко зна који пут, проблем смисла, то добрим делом чиним и зато што ме једна жена није вођена како треба и зато што ја нисам њу волео како треба.

Лав Шестов јe сматрао да је једино аутентично размишљање „размишљање у јауку“, како каже Паскал. Нисам сигуран да то важи за све облике размишљања. Нисам сигуран ни да то важи подједнако за све људе. Знам само да „размишљати y јауку" за мене значи само враћати се у једно време трагичке радње, време давно прошло, које ја зовем Манон Леско.

Манон Леско, по једној жени у нечем веома налик јунакињи опата Превоа, жени која ме није волела како треба и коју ја нисам волео како треба.

Н. Милошевић, Deus absconditus, „Повеља“, Краљево, 2017, стр. 7–12.