Слободан Ракитић, ПРЕОБРАЖЕЊЕ

 

Да л има нечег, а да није

преобразило се у твојој сени?

Боже, учини да и мени

видљиво буде – видљивије.

Да видим време пре облика,

клицу жудње и клицу страха,

да искорачим из твог даха,

с ликом оца преко мог лика.

Колико пута, насред друма,

застадох када испред мене

невидљив неко сплиће сене

и пали звезде поврх ума.

Док са дна мрке провалије

мотре ме очи непознане,

гласи се земља с врха гране

и жуди у плод да се слије.

Преображене кишне капи

са листа на лист смирај снују.

Над рукописом – слушам олују,

Господе, ал ко за ким вапи:

да л ми за тобом, на беспућу,

сејући свуда своју жудњу;

ил ти за нама, вукућ судњу

сен на којој нам зидаш кућу?

И као ваздух, преображен,

вода и земља, крв и плућа,

гори нам бића крхка кућа

а цвет у пољу сјаји блажен.

А у недоба, са слемена,

пето се јавља, ко да куне.

Господе, тек смо твоје струне

и прегршт само твог семена.

                                                   1982.

С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 31–32.