О чему да запишем на ветру? Киша
и сад је иста, ко некад. Преко дворова
негдашњих тек сенка једна борова
затрепти. У праху све се стиша.
Која је реч од камена овде тиша?
Времена има само за бујност корова,
за дрво-кулу, с хиљаду чворова,
с кором на којој расте само лишај.
О чему збори ветар у сувој трави?
У пукотини зида још само раде мрави
и зрачак један однекуд допире.
Ко труле да нам капије отвори?
Бане, овде некад беху твоји двори,
а сад и
камен у зиду умире.
1977.
С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме
Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 18.
Нема коментара:
Постави коментар