За мене је целог живота био највећи
проблем – како ући у суштину
мелодијског y српском језику, а затим како из ње изаћи. Јер ми морамо да
изађемо из малих распона. Да бисмо из једне етапе прешли у другу, морамо да се
отргнемо од музике у којој се налазимо. Код нас постоји сасвим мали број писаца
којима је то успело. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице
са зрикавцима,
жабама и фрулом. Трудио сам се да
нађем почетак српског језика који је хроматичан.
Речи нису ништа – мелодија је све. Кад кажете, рецимо: „Све, све, али
занат.“ Идеја вам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите
грдне речи да бисте је објаснили. Зато сам сматрао да треба страховито да
пониремо у
стихију нашег језика. Да онда будемо
способни не само да схватимо, него и да се изразимо.
Ми имамо епопеју којој нема равне, она је
препуна догађаја, детаља, то је преопширан живот. Ми је имамо, а најважније је
нешто имати. Она нам даје бунтовни став. За даље мора се изгарати. Епопеја је
корисна да y њој изгоримо, а не тињамо. Сматрам да је модеран само онај који је
разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците, онда
падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и горе. Без
компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика.
Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом
литературом, која је до краја верна себи.
С.
Винавер, одломак из последњег интервјуа са Љиљаном Павловић, сачињеног за Републику, објављеног постхумно у
рубрици „Београдско огледало“ (Сабрана
дела Станислава Винавера, књига 8, „Језик
наш насушни – граматика и надграматика“, Службени гласник, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар