Категорије

субота, 09. септембар 2017.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Насушно је човеку певати


Певамо „као што птица пева“. Заиста. Али не по биолошкој, како је уобичајено схватање, већ по духовној спонтаности.
Иначе, бесмисао је свлачити човека на његову биолошку основу управо оним чиме се он уздигао с ње, чиме се судбоносно и откинуо од животињског царства.
Те сазнању, да продре у ту себи тешко приступачну област, другог кључа нема него, као једино поуздано о томе, примити сведочанства гласно или немо распеваних, свеједно, оних који сами себе усред феномена луцидно ухватише, сведочанства о доживљеном у свим ступњима одуховљења, почев од обичне молитвености па до белог усијања екстазе.
Нешто по себи распевано, што и ћутање одаје од себе, и као тим дубље, унутрашњи глас; нешто разрешилачко и исходно, ван времена и простора; мелодијско у лику, ликовно у мелодији; као нужан израз васпостављања унутрашње целости човека: компонента у којој се измирило привидно неизмирљиво; радосни бол, болна радост; нешто у основи молитвено што и мирује и дела, и том активном пасивношћу, или обратно, расте до екстатичног утапања себе у живу бит свега; нешто треће што се човеку наједном отвори кад је, рекао би, највећма спрегнут унутрашњом поларношћу себе, и у шта је сваком људском бићу дата већа или мања могућност исхода из ма чега претходног.
Не, човек не пева „као што птица пева“; већ y некој унутрашњој удешености себе, у некој за тренутак измирености, ја–сви други-све друго, јер спољним отпорима раздешаван стално, тим дубље, узвучујући се наједном y себе, спасоносно се узвучи и у сваког другог, и у све друго.
Насушно је, дакле, човеку певати: у привидној затворености магновено отварање свега, кад изгледа да се више нема куд. Јер кроза све привиде утрнулости дух је ипак ту, непрекидан и притајен. Његово прво увек се поклопи са последњим: спасти од свих притисака, унутрашњих, спољних, од раздешености свих, од раскиданости онога што би да је вечно цело; од свега што живот или преко мере одузме, или преко мере да.
Те и у оном народном, зло не мислити певајући, није ли сама искон човека луцидно сазнала истину о певању: живим начелом доброте, разрешив се од сопственог зла, једино се тиме можемо потврдити у другоме. Пунијег оправдања себи у овом роду ствари заиста не можемо наћи.


М. Настасијевић, „За хуманизацију музике“ (одломак), Есеји, белешке, мисли, Сабрана дела Момчила Настасијевића, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991. 

Нема коментара:

Постави коментар