Ваља
рећи да исти кључ отвара врата раја и врата пакла: научна
открића могу да се употребе на добро и на зло људи. Зато порасло знање захтева и виши степен одговорности за његову
зло/употребу. Критика науке долази са разних страна: од хуманиста,
филозофа, теолога, уметника. Како спасити свет од науке – пита се филозоф Пол
Фајерабенд у истоименом делу. Како укротити то чудовиште – додаје Теодор Рошак.
И Алберт Ајнштајн је говорио: „Ко би мислио почетком века да ћемо кроз 50
година знати тако много, а разумети тако мало.” Ма колико се позитивистичка
наука о човеку занимала за човека, он њој у суштини остаје стран: предмет као и
сваки други. Тако смо сведоци
антропологије без човека, социологије без друштва, психологије без душе,
педагогије без детета... Наука, разведена од живота, одводи у невоље.
Владавина техничког разума без љубави, само на моћ усмерена, мора довести до
насиља. Тамо нас воде управљачи наше судбине, удаљени или сасвим одвојени од
виших божанских и људских вредности. Идеологија
моћи, масе и брзине надмоћна је идеји љубави, наде и вере. Што је систем моћи савршенији, то је више
испражњен од вредности које животу дају смисао. О томе више сведоче уметничка него научна дела: у свим областима
уметничког стварања много раније су се обликовале далеке стрепње душе пре но
што су постале видљиве за свачије око. Народ
изгледа мудрији у делима својих уметника него у делима својих научника.
Зато је Ниче и могао рећи да је „уметност вреднија од истине”. То су дела живота
која потисне неко време, али их неко друго време поново открије и сачува за
будућа поколења: делатници који се не могу сместити у једно време, јер
припадају свим временима. „Зато
уметничко дело и јесте крунски сведок духовне моћи.”[1]
Унутрашњи свет душе и духа наговестио је спољашњи свет моћи и ужаса. У том
систему моћи није предвиђено место за топло људско срце, душу и дух који се
узносе у више пределе смисла: пораст моћи није исто што и унапређење живота.
Још је Френсис Бекон истакао: „Пука моћ и пуко знање узвисују човека, али
га не усрећују“. Људски пад управо је сразмеран техничкој снази.
Ђуро
Шушњић, Теорије културе, Завод за
уџбенике, Београд, 2015.
[1] Ернст Јингер, Хелиополис, Службени гласник,
Београд 2012, стр. 174. Уметник речи обликује не само своје ликове него и
психолошке, социолошке, моралне и филозофске проблеме.
Нема коментара:
Постави коментар