Категорије

петак, 15. септембар 2017.

ЂУРО ЂУШЊИЋ, Наука, разведена од живота, одводи у невоље


Ваља рећи да исти кључ отвара врата раја и врата пакла: научна открића могу да се употребе на добро и на зло људи. Зато порасло знање захтева и виши степен одговорности за његову зло/употребу. Критика науке долази са разних страна: од хуманиста, филозофа, теолога, уметника. Како спасити свет од науке – пита се филозоф Пол Фајерабенд у истоименом делу. Како укротити то чудовиште – додаје Теодор Рошак. И Алберт Ајнштајн је говорио: „Ко би мислио почетком века да ћемо кроз 50 година знати тако много, а разумети тако мало.” Ма колико се позитивистичка наука о човеку занимала за човека, он њој у суштини остаје стран: предмет као и сваки други. Тако смо сведоци антропологије без човека, социологије без друштва, психологије без душе, педагогије без детета... Наука, разведена од живота, одводи у невоље.
Владавина техничког разума без љубави, само на моћ усмерена, мора довести до насиља. Тамо нас воде управљачи наше судбине, удаљени или сасвим одвојени од виших божанских и људских вредности. Идеологија моћи, масе и брзине надмоћна је идеји љубави, наде и вере. Што је систем моћи савршенији, то је више испражњен од вредности које животу дају смисао. О томе више сведоче уметничка него научна дела: у свим областима уметничког стварања много раније су се обликовале далеке стрепње душе пре но што су постале видљиве за свачије око. Народ изгледа мудрији у делима својих уметника него у делима својих научника. Зато је Ниче и могао рећи да је „уметност вреднија од истине”. То су дела живота која потисне неко време, али их неко друго време поново открије и сачува за будућа поколења: делатници који се не могу сместити у једно време, јер припадају свим временима. „Зато уметничко дело и јесте крунски сведок духовне моћи.”[1] Унутрашњи свет душе и духа наговестио је спољашњи свет моћи и ужаса. У том систему моћи није предвиђено место за топло људско срце, душу и дух који се узносе у више пределе смисла: пораст моћи није исто што и унапређење живота.
Још је Френсис Бекон истакао: „Пука моћ и пуко знање узвисују човека, али га не усрећују“. Људски пад управо је сразмеран техничкој снази.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.



[1] Ернст Јингер, Хелиополис, Службени гласник, Београд 2012, стр. 174. Уметник речи обликује не само своје ликове него и психолошке, социолошке, моралне и филозофске проблеме.

Нема коментара:

Постави коментар