ЂУРО ШУШЊИЋ, Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност

Интелектуалци пате од једне бољке више, од које не пате друге групе: они знају како се друштво може организовати рационалније и хуманије, али немају моћ да то учине. У свакодневном животу рационална и човечна мисао доживљава пораз за поразом, а нагон, инат и интерес играју своје игре. При томе сами интелектуалци не узимају мнење огромне већине за озбиљно и обично га одбацују као скуп предрасуда здравог разума, што је велика грешка, јер ово мнење и предрасуде одлучују (на изборима) у каквом ћемо систему живети.

Реч је о трагедији интелектуалаца који се суочавају са најгорим облицима телесног, душевног и духовног насиља, па не могу а да не изражавају песимистички и нихилистички поглед на свет. Колико је национализам разбио друштво, толико је нихилизам разорио културу. Данас истински интелектуалци, немоћни да било шта промене у друштву, са своје духовне висине посматрају како свакодневни живот гази скоро све што је истинито, добро, лепо и свето. Криза нашега времена није ни економска ни политичка, она је духовна и морална: покидане су везе са нашим духовним темељима и кључним вредностима живота. Универзалне идеје и вредности потиснуте су националним идеологијама и интересима: сада се истичу разлике међу нацијама, а не сличности међу људима! Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност. Произвођачи смисла немају места у друштву које има потребу за произвођачима роба. У најмању руку може се рећи да је будућност интелектуалаца неизвесна.

Коме они данас могу да упуте своје поруке? Хуманистички оријентисани интелектуалци немају коме да се обрате у овако подељеном и пропалом друштву, али као утеху за тај губитак имају прилике да се обрате самима себи (и свима који се, као и они, осећају изгубљеним у стварности). „Служио је једној духовној заједници чијој се снази и смислу дивио, али чију је опасност видео у њеној склоности да себе сматра као чисту сврху самој себи, да заборави свој задатак и сарадњу са целином земље и света и да најзад пропадне у сјајној одвојености од целине живота, али све више и више осуђеној на бесплодност” (Херман Хесе). Они су се нашли у „животном простору изгубљених”, изгубивши низ својих традиционалних улога, али једну улогу морају да играју док живе: да критички суде и осуђују све што понижава (идеју) човека, верујући да се људи покоравају јачему, али поштују честитога.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.