БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ, Мисли

Мишљење је дисање духа; као што уздах долази од притиска на душу, тако је мисао уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах, јер је тим дубљи и притисак који дух осећа, тим је и мисао дубља. Огромна већина ситних људи, плиткога духа, имају довољно ваздуха на земљи, те они и не осећају притисак, те код њих и нема уздаха духа, те и не мисле даље од себе и својих потреба.

Мишљење је најплеменитија снага човекова, која диже човека изнад ствари, изнад привидног, спољног, површног, стварног, изнад прљавог и блатавог. Мишљење је дезинфекција свега прљавог и смрдљивог, што рађају ниже, животињске, скривене снаге човекове. Само мишљење може да очисти и дезинфикује човека од животиња, као што је само материнство дезинфекција жене од животињске прљавости. И као што је мислилац највиши ступањ човека, тако је мајка највиши ступањ жене.

Као што се виши органски живот може развиjaти само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати само на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот, тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

Мислиоци нису добри посматрачи онога што се дешава напољу, јер су и сувише занети унутра, у својој души.

          Дубоко мишљење и јака свест јесу најтеже ствари које земаљски човек може понети и поднети; отуд људи који дубоко мисле тешко се крећу у друштву и слабо се чују међу живима; отуд су људи лаке памети и плитких осећања најактивнији у друштву, најокретнији су и највише се чује њихов глас.

          Велики пороци много мање сметају човеку да има пријатеља, него што врлине изазивају то. Врлина усамљује човека, јер маса људи нерадо трпи да се ко издваја из ње. Отуд су узвишени људи не само усамљени у животу, без друштва и пријатеља, него не могу бити ни активни, јер су и сувише скрупулозни и савесни да би газили по законима природним и људским. Они јасно виде пред собом провале беде, лажи, порока, и док они гледају да то све поравне и угладе у животу, дотле обичан човек јури слепимице преко тога и бива активан и енергичан. Отуд врлина и умност често сметају да се буде активан, или, ако то и покушају, они се брзо саплету и падну.

          Најусамљенији су они људи који највише oceћају потребу других људи. На први поглед парадокс, али истина по томе што већину људи везује за друге само интерес, док мало узвишенији људи траже друкчије везе с људима, које ретко налазе и остварују.

          Велике ствари и догађаји иду ситним корацимa; Велики духови иду крупним корацима. И стижући обично пре него што треба, у невреме, они, неразумевани од већине људи, бивају или исмејани или мучени. Отуд велике ствари и догађаји, долазећи доцније, обично затичу ситне људе и c њима врше посла.

          Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом y руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак·

          Kao што се због велике даљине и не виде планете свих „козмичких сунаца, тако се с висине историје виде само поједине светле тачке – историјска сунца.

          Велики људи јесу телескопи друштвени, који виде много даље и дубље него сви милиони ситних очију.

          Свака велика идеја има телескопскога y себи. Она приближује ствари и људе једно другом и заслуга свих великих умова јесте y томе да приближују ствари, људе и времена једно другом и да их мире.

          Велике личности cy концентрација жеља и идеја једног времена или једног народа.

          Само су велики духови инструменти историје; само њих одређују и крећу дубоке унутрашње снаге историје; ситни, нижи људи јесу инструменти свога тела и спољних прилика. Што виши дух, све је мање оруђе и израз својих спољних прилика, свога времена и друштва, он је све више само оруђе и израз целе историје човекове; он из дубине њене износи оно што је вечито, што увек вреди.

          Ствари у свету тако су намештене да, што нека ствар више стоји, то јој из све веће дубине долази живот и кретање, све јој је дубљи корен. Отуда високи духови, црпући из дубине живота људског, душе његове и историје његове, изражавају осећања, тежње и мисли, основне, дубоке и заједничке свима људима, y свима просторима и временима. Отуда њихова вечитост код људи и y историји њиховој.

          Они који време освајају умом, остављају дубљег и дужег трага у историји него они који простор освајају, јер је простор један и ограничен, и име једног освајача баца у заборав и сенку име другог. А време je вечито.

          Велики мислиоци јесу освајачи времена, који вековима владају умовима људским.

          Велики умови су звезде некретнице на небу историје, око којих се друге окрећу.

          Велики људи, умом или карактером, онако су исто ретки као и закони y хаосу факата, и они  стоје према маси онако исто као и закони према мртвој маси факата. Они носе високо буктињу истине и правде и осветљавају пут којим човечанство треба да иде, као што су и закони које ум човеков налази само поједине варнице оног великог сунца мудрости, истине и правде, које је бесконачно далеко.

          Велика већина људи јесу као сирова дрва, која се само диме и тињају, загревајући само y близини и не осветљујући никога. Само мало душа и духова људских горе чистим и јасним пламеном, загревајући и осветљујући далеко око себе.

          Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

        Кад би се сума снаге која је концентрисана у интелигенцији једног филозофа који ствара нове идеје, једног човека који чини велика открића и проналаске и крчи нове путеве ума и живота могла претворити у радну, активну, практичну снагу, сваки би филозоф, сваки такав човек вредео за читав један народ обичних нижих људи.

          Што је виши дух, он више личи на Бога, све више само из себе ствара; нижи духови стварају из нечега што постоји, из нечега спољног, чулног, стварног, из материје.

          Што је узвишенији дух, њему све више треба Бог, све му виши Бог треба, и све више само Један Бог.

          Главни посао сваког духа међу људима јесте да тражи мудрости и разума, да тражи духа у стварима и временима. Што је виши, племенитији дух, све му је више потребан Бог, и све га више тражи у стварима и временима.

          Као велики брегови што су постојали на крајевима континената, и велика имена у историји обично се јављала на крају великих епоха и y почетку нових – Буда, Исус, Мухамед.

          Велики духови јесу као казаљке на сату, које казују које јe доба у животу једног народа.

          Велики духови јесу празници у календару историје човечанства.

          Велики су људи они који уносе светлости у мрак, реда у хаос, тачност y неодређеност; који, крче нове путове, стварају нове појмове и идеје.

          Мислиоци cy локомотива y возу цивилизације.

          Мислилац стоји према маси људи као човек према спољној природи. Човек је суперлатив природе, мислилац је суперлатив човека.

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају; ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

У души обичног човека жица живота јесте најјача, и њен глас гуши глас других, доцнијих, племенитијих те слабијих жица; отуд истина и монoтоност музике њихова живота, али нема ни дисонанце. Што је виша душа, тим су и племенитије, финије жице јаче, тако да их жица живота и одржања себе не може да угуши; отуд у њиховом животу честе дисонанце и кидања.

Један савршен, виши човек, који у себи спаја потпуну интелигенцију и карактерност никад није прост, једноставан, него је у њему потпуно пробуђен човек који у сваком тренутку бди над животињом у себи и чува се од ње. Код огромне већине нижих људи човек је само у клици, само дрема, док је животиња у њима потпуно будна: само код мањине виших људи човек је потпуно будан.

Б. Кнежевић, Мисли, у редакцији Паулине Лебл-Албале, с предговором д-ра Ксеније Атанасијевић, СКЗ, Београд, 1931. 

Избор: Марија Јефтимијевић Михајловић