ЂУРО ШУШЊИЋ, Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен

Тиме што смо неку жељу испалили испред себе, до најудаљенијег места, наша будућност није посве празна, ми смо је настанили нашим будним сном, који није чиста илузија. Чим се у нашој души и духу зачне нека жеља, нисмо више оно што смо били, малчице смо другачији: размакнули смо границе нашега бића, проширили себе за нову могућност, искорачили у други свет.

Човек мора имати неки алтернативни свет, неко склониште, неки симболички завичај, у коме ће да се осећа оним што јесте по својим могућностима: зато не одустаје од наде да изгради такав завичај. Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен, да му још нешто обећава. „Али нада је чудна биљка. Њу је тешко искоренити. Ма колико њених гранчица поломиш и уништиш, она ће увек пустити младицу и завити нове пупољке.”[1]

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 354. 

---

[1] Исидора Данкан, Мој живот, Дерета, Београд, 1993, стр. 235.