Категорије

понедељак, 25. септембар 2017.

ДРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ, Филозофија једног писца


Модерна књижевна критика са све већом пажњом разматра филозофске погледе књижевника као врло важан моменат књижевног стварања. У својој критици Золиног романа Новац Пол Лафарг је с правом рекао: „Филозoфирање је својствено човеку и оно је радост његовог духа. Писац који не филозофира само је занатлија“. Међутим, изражавање једног погледа на свет и живот није специфично својство модерних писаца. Нема ниједног великог писца који би остао само на терену конкретних и појединачних доживљаја: сваки велики писац је на известан начин уопштавао своје животно искуство и свој доживљај живота. Ма колико један писац био несвестан своје филозофије, она постоји y његовом делу као једна структура око које се окупљају његова појединачна размишљања о људима и њиховом животу. У том смислу може се говорити не само о филозофији Томаса Мана, Пирандела, Чапека, Фокнера, Сартра или Камија, већ, са исто толико разлога, и о филозофији Хомера, Лукреција, Дантеа, Гетеа, Балзака или Толстоја.
Понекад се дешава да неки филозофи–књижевни критичари претерују у филозофској анализи књижевних дела, као Мартин Хајдегер у анализи поезије Хелдерлина или Рилкеа, сматрајући да је књижевност само један посебан начин филозофирања – филозофирање помоћу конкретних симбола. Међутим, књижевник иако, свесно или несвесно, полази од неких ставова према животу у посматрању људских поступака, те „ставове заступа пре свега као елеменат свог књижевног отварања. Филозофија једног писца улази у оквир оних естетских вредности које једно књижевно дело чине значајним и великим делом. To добро запажа Херберт Рид, који y свом есеју „О природи метафизичке поезије“, насупрот Елиоту, тврди да се и у лирској поезији може изражавати поглед на свет и да он може да има и значајне естетске реперкусије: „Из акумулисаних одабраних перцепција, које су изражене као лирске песме, очигледно је да се може конструисати општи поглед на живот и тај општи поглед може имати велику етичку и естетску вредност.“
Наравно, кад је реч о филозофији једног писца, који и својом филозофском рефлексијом настоји да постигне естетске ефекте, појам филозофије треба схватити бар донекле у преносном смислу. Филозофија једног писца не представља систематски и свестрани поглед на свет, људско друштво и мишљење, него низ уопштених идеја о свету и животу које су разасуте по његовом делу. Истина, има писаца који су своје опште идеје систематски изложили y есејима, као Лоренс и Ками, или чак и y стручним филозофским делима, као Сартр и Чапек, али већина писаца се није трудила да систематски изложи своја гледишта и потпуно је лишена амбиције да њихово дело добије и филозофски смисао и значај. Филозофске идеје једног писца тешко је довести у међусобни склад и кохерентну целину зато што су оне много више подложне узастопним променама и унутрашњим супротностима од идеја систематских филозофа. Међутим, ове промене и супротности много мање сметају вредности дела једног писца него једног филозофа. Може се чак тврдити да би се без ових промена и супротности слика живота коју даје писац сузила и подредила једној теорији уместо да представи богатство противречности које живот пружа. Андре Жид, који је упорно неговао љубав према противречностима, истичући многе противречности у генијалном делу Достојевског, рекао је у својој монографији о њему: „Да је био филозоф уместо романсијер, он би сигурно покушао да сложи своје идеје и ми бисмо изгубили оно што је најбоље.“


Драган М. Јеремић, Филозофија Ива Андрића, Иво Андрић, (приредио Војислав Ђурић) Институт за теорију књижевности и уметности, Београд, 1962. 

Нема коментара:

Постави коментар