Модерна књижевна критика
са све већом пажњом разматра филозофске погледе књижевника као врло важан
моменат књижевног стварања. У својој критици Золиног романа Новац Пол Лафарг је с правом рекао:
„Филозoфирање је својствено човеку и оно је радост његовог духа. Писац који не
филозофира само је занатлија“. Међутим, изражавање једног погледа на свет и
живот није специфично својство модерних писаца. Нема ниједног великог писца
који би остао само на терену конкретних и појединачних доживљаја: сваки велики
писац је на известан начин уопштавао своје животно искуство и свој доживљај
живота. Ма колико један писац био несвестан своје филозофије, она постоји y
његовом делу као једна структура око које се окупљају његова појединачна
размишљања о људима и њиховом животу. У том смислу може се говорити не само о
филозофији Томаса Мана, Пирандела, Чапека, Фокнера, Сартра или Камија, већ, са
исто толико разлога, и о филозофији Хомера, Лукреција, Дантеа, Гетеа, Балзака
или Толстоја.
Понекад се дешава да неки
филозофи–књижевни критичари претерују у филозофској анализи књижевних дела, као
Мартин Хајдегер у анализи поезије Хелдерлина или Рилкеа, сматрајући да је књижевност
само један посебан начин филозофирања – филозофирање помоћу конкретних симбола.
Међутим, књижевник иако, свесно или несвесно, полази од неких ставова према
животу у посматрању људских поступака, те „ставове заступа пре свега као
елеменат свог књижевног отварања. Филозофија једног писца улази у оквир оних
естетских вредности које једно књижевно дело чине значајним и великим делом. To добро запажа Херберт Рид, који y свом есеју
„О природи метафизичке поезије“, насупрот Елиоту, тврди да се и у лирској
поезији може изражавати поглед на свет и да он може да има и значајне естетске
реперкусије: „Из акумулисаних одабраних перцепција, које су изражене као лирске
песме, очигледно је да се може конструисати општи поглед на живот и тај општи
поглед може имати велику етичку и естетску вредност.“
Наравно, кад је реч о
филозофији једног писца, који и својом филозофском рефлексијом настоји да
постигне естетске ефекте, појам филозофије треба схватити бар донекле у
преносном смислу. Филозофија једног писца не представља систематски и свестрани
поглед на свет, људско друштво и мишљење, него низ уопштених идеја о свету и
животу које су разасуте по његовом делу. Истина, има писаца који су своје опште
идеје систематски изложили y есејима, као Лоренс и Ками, или чак и y стручним
филозофским делима, као Сартр и Чапек, али већина писаца се није трудила да систематски изложи своја
гледишта и потпуно је лишена амбиције да њихово дело добије и филозофски смисао
и значај. Филозофске идеје једног писца тешко је довести у међусобни склад и
кохерентну целину зато што су оне много више подложне узастопним променама и
унутрашњим супротностима од идеја систематских филозофа. Међутим, ове промене и
супротности много мање сметају вредности дела једног писца него једног
филозофа. Може се чак тврдити да би се без ових промена и супротности слика живота
коју даје писац сузила и подредила једној теорији уместо да представи богатство
противречности које живот пружа. Андре Жид, који је упорно неговао љубав према
противречностима, истичући многе противречности у генијалном делу Достојевског,
рекао је у својој монографији о њему: „Да је био филозоф уместо романсијер, он
би сигурно покушао да сложи своје идеје и ми бисмо изгубили оно што је најбоље.“
Драган М. Јеремић, Филозофија Ива Андрића, Иво Андрић, (приредио Војислав Ђурић) Институт
за теорију књижевности и уметности, Београд, 1962, стр. 9-10.
Нема коментара:
Постави коментар