По
природи свога бића човек је питач. Али врло често трагичан питач, јер ретко, и
најређе, пита себе шта је то свест која и ствара питања и одговара на њих. Само
дубоки мислиоци баве се тим питањем. И нȇмe над њим. Метерлинк је често сав y
том питању. Ова свест, вели он, на коју смо толико поносни, која је наше све,
без које би бесмртност за нас била равна смрти, шта је она y суштини својој?
Можда је она нека врста непровидне опне (une sorte de membrane opaque), ново ткиво,
паразит нашег мозга који нас заувек одваја од осталога универза; најкобнији дар
наш који нам заклања реалност света што постоји?
Свест,
која је у нама једино и најнепосредније „нашe“, којом смо ми – ми, ипак је y
загонетној суштини својој неки незнатни странац y нама, туђинац, дошао ко зна
из каквих светова, саздан ко зна од какве материје. Сигурно нежније него сан,
па ипак стварније него камен. Човек, када се озбиљно и искрено змисли над
природом свога бића и свога сазнања, мора осетити да су у ткиво његовог бића
уткане безбројне и бескрајне силе. Као да се сав космос једним огромним напором
сабрао, стекао, кондензовао y мајушнo биће и –против човека. Макрокосмос y
микрокосмосу. И обратно: y малом човеку живе сви светови, све шахове тајне, и
дејствују све њихове силе. Ко би размрсио човека?, дешифровао његове шифре?,
одгонетнуо његове јероглифе? Ту макрокосмичку сложеност и тајанственост
човекова бића Метерлинк живо осећа. Ми носимо у себи, изјављује он, le résumé целокупне историје свих
светова. Човечанство, изгледа, не води разум, па ни осећање, него силе стране и
непознате (forces étrangеrеs еt inconnuеs). Можда оно трпи утицај извесних
космичких клима, извесних етарских зона кроз које оно пролази на своме путу у
простору и времену. Само га његова колективна глупавост спречава да увек
следује упутствима оних који, инстинктивно или свесно, назиру куда га ове силе
водe (Тамо, 22).
Притиснут
мистеријом светова као неким безбројним ноћима, Метерлинк болно осећа да је
људска свест и сувише малена да својом светлошћу обасја непрозирне тајне: оно
што ми називамо свешћу, људском свешћу, макар била уздигнута до последњег
степена моћи и савршенства, увек је врло ограничена, врло јако сужена на један
круг, нејасно осветљен, који готово никада не прелази круг наших свакодневних
малих доживљаја (Тамо, 49).
Све што
постоји, толико је компликовано, загонетно и тајанствено, да не може постојати
без неке урођене разумности. Јер једино нека бескрајна разумност може бити не
само узрок постојања свега постојећег него и услов његовог трајања. Разумност
је постулат бића и живота. Извуците разумност из бића, и све ће се сурвати у
небиће, извуците је из живота, и све ће се сурвати у смрт. Нека премудра
интелигенција као најнежнији флуид разливена је кроз сва бића, од најнижих до
највиших, и кроз све ствари од најпростијих до најсложенијих, и одржава их у
постојању и животу. Увредљива је кратковидост и тесногрудост видети
интелигенцију само у човеку а порицати је у свему нижем и вишем од човека.
Метерлинк осећа интелигенцију цвећа и с правом. Цвеће је цвеће интелигенцијом.
Проширите ту мисао, и она ће гласити: славуј је славуј интелигенцијом, пчела је
пчела интелигенцијом, Бог је Бог интелигенцијом; светлост је светлост
интелигенцијом, минерал је минерал интелигенцијом; све што постоји, постоји
једино интелигенцијом.
Када
универз не би био интелигентан, вели Метерлинк, он би одавно био мртав, или
боље: одувек, а то ће рећи: он не би никада постојао. Он постоји само
интелигенцијом (Тамо, стр. 120).
Светлост је неминовно интелигентна (la lumiérе est nеcеssairеmеnt intelligеntе),
можда је и сама интелигенција: y сваком случају, она је најочигледнија
манифестација универзалне интелигенције (Тамо,
122). А када би Метерлинк ову своју мисао довео до њеног природног краја, до
њеног природног савршенства, она би морала бити она еванђелска: Логос је живот;
Логос је светлост (Jн. 1, 4, 9). А то значи: Логос, логичност = Разум, разумност
је ентелехија, суштина светлости, живота и свега постојећег, јер све што постаде
– кроз Логос постаде (Јн. 1, 3).
За
Метерлинка је неразумљива борба између спиритуалиста и материјалиста, јер је
прелаз материје у дух и духа у материју несхватљив и неприметан.
Просто-напросто тај прелаз и не постоји. Бескрајно мало (l'infmiment pеtit)
није духовније од бескрајно великог, и бескрајно велико (l’nfinimеnt grand)
није материјалније од бескрајно малог (Тамо,
124). Дух не почиње где завршава микроскоп; он је у свему што види око (Тамо, 125). И онда један громовски,
метерлинковски парадокс: Стена гранита или кварца је исто онолико духовна
колико и Паскалова мисао (Тамо, 126).
A божанска мудрост еванђелска благовести: Све кроз Логос постаде (Јн. 1,3); све
се кроза Њ и за Њ сазда (Кол. 1, 16). Он и јесте духовност духовног, разумност
разумног, живот живог, материјалност материјалног. Зато је једино у Њему
могућна теодицеја, и антроподицеја, и космодицеја.
Једна
иста загонетка прожима сва бића, све што ми називамо духом и материјом. Ако је
све материја, каже Метерлинк, загонетка није јаснија него ако је све дух;
штавише, ако је све материја и дух, ако је дух само материја и ако је материја
само дух. Овом врстом спора ништа се не добија (Тамо, 166).
Мисао је
врло интересантан и врло мучан дар. Рекао бих, Метерлинку је тешко што је човек
обдарен мишљу. У огромном космосу, где дејствују безбројне силе, мрачне и
светле, мајушна и сићушна мисао човекова стално умире у мукама и никако да
умре. Бесмртна у умирању. У томе је човекова трагедија. Човек хуманист, када би
имао више искрености и храбрости, искористио би трагичност мисли за једно: да
изврши самоубиство. Јер на шта му мисао, када она значи непрекидно мучење у
бесмртном умирању?
Сетни
Метерлинк је доследан хуманист, искрен човекопоклоник, зато и трагично храбар у
закључној мисли: „Када би човек био обдарен интелигенцијом мање бојажљивом,
човечанство би одавно престало да постоји; јер је вероватно да оно не би
примило овакав живот какав нам је наметнут“ (Тамо, 188).
Да, да,
мисао је несумњиво најгорчи дар човеку све док је човек не заслади сладчајшим
Господом Исусом. И још: најпроклетији дар све док је не облаговести еванђелском
благовешћу. Мисао човека мислиоца, ако се не заврши Богом, мора се кад-тад
завршити лудилом.
Ј.
Поповић, „Метерлинк: Пред велико ћутање“
(одломак), у: Критичка мисао философа и
научника, приредио Милан Радуловић, Матица српска – Нови Сад, Институт за
књижевност и уметност – Београд, 1995. стр. 410-412. (цео текст 409-417).
Нема коментара:
Постави коментар