На улазима средњовековних
универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви
праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око
универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова
на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног.
Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им
улива поверење једних у друге. Универзалне
вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу.
Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако
спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе.
„Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред
принципима које треба применити... Не живимо више под влашћу јединственог
морала... Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да
покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести
до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато
можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко
постојање различитих морала.”[1]
У мери у којој нисмо као
народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за
универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван
људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на
групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак
упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни
несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма,
антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави
ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања
и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства,
знања и вредновања: наше установе су
пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи
да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи
носи њихова искуства, знања и вредности.[2]
Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија
векова.
Стварање заједничке
општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације
међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема
начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој
свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове,
радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну
мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна
идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким
вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у
племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни
осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у
нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те
затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе
свет, закон и тиранија".[3] „Искуство нам је паланачко... У свету
паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност...
Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом
се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет... Ја сам увек
племе, и увек племенски дух ту проговара из мене... Појединци су слова у азбуци
тог система.”[4]
Универзалне вредности и
норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља
и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно.
Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и
норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да
пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка.
Давно је говорио Еразмо
Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи
који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне,
верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На
Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,...
то се теже
постиже.”[5]
Универзалне идеје, веровања и вредности
не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да
су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш
живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва
испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6]
Вредности су сви они стварни или идеални предмети
за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да
очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно
је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико
воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално
расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они
убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању
ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу.
Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај.
Вредност
постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то
нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као
свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан.
Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних
вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по
речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског
живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно
требало да буде”.[7]
Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на
остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно,
његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да
чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити,
ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност,
усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са
правог пута. Право занимање духа је
систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у
недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара.
[1] Роже–Пол
Дроа, Етика, Геопоетика, Београд,
2011, стр. 22-24.
[2] „Jер, ако нисам
мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњeг
човека на Земљи. Кo то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски
вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу“ (Владимир
Јагличић, књижевник, интервју у Политици од
15. и 16. фебруара 2013, стр. 15)
[3] Георгиј Гачев, Менталитети
народа света, Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 321. „Данас
можеш чути људе како говоре: ”ја, као хришћанин, мислим ово, а ја, као
муслиман, мислим оно.’ Увек ми дође да им кажем: Требало би да вас буде
срамота! Ако и размишљате у функцији своје заједнице, барем се правите да
мислите својом главом... Људи су већ размишљали у функцији својих припадности,
нису се могли уздржати. Али знали су да је то погрешно, као и да су морали да се
због тога стиде” (Амин Малуф, Дезоријентисани,
Лагуна, Београд, 2013, стр. 387-388). Реч је о
сувишка затвореног живота, у коме се осећамо као заробљеници. „Треба умети
изаћи из своје рупе, ступити у односе са светом” (Кмет Вајт, Плави пут, Геопоетика, Београд, 2004,
стр. 19).
[4]
Радомир Константиновић, Философија паланке, Откровење, Београд,
2004, стр. 5, 7, 8, 14, 17 и даље. Аутор истиче да је и балкански хумор
углавном везан за контекст, за балканско буре барута, и не изазива смех код странаца којима је контекст непознат.
Ретки су овде писци које разуме цео свет, јер је њихов хумор за домаћу
употребу, за једну сезону.
[5]
Георгиј
Гачев, Менталитети народа света,
Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 323.
[6]
Штефан
Цвајг, Изабрана дела, Рад, Београд,
1983, стр. 351. „Међутим, када је култура у питању, нисам релативиста и верујем
у универзално. Људска права, на пример, људске слободе, људска природа и оно
што она хоће и што заслужује” (Салман Ружди, Мемоари, Вулкан, Београд, 2013, стр. 300).
[7] Георг Зимел, Шопенхауер и Ниче, ИК З. Стојановића,
Сремски Карловци - Нови Сад, 2008, стр. 220.
Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар