Говорити
о великом писцу веома је тешко и веома лако; тешко јер значајно дјело, поготову
ако је већ ушло у ризницу националне културе, као Андрићево, захтијева крајње
пажљиву ријеч, иако ће она увијек бити ризична, будући да је такво дјело врло
сложено, мада изгледа једноставно; а ипак је ово говорење дако, јер велико дјело
остаје и увијек свједочи само о себи својом непромјенљивом суштином, а свака
ријеч о њему пролази или остаје, већ према томе колико је мудра и праведна, па
ни тада није важна она већ дјело. Важно је колективно мишљење о дјелу,
верификовано кроз низ генерација, а та провјера, у овом случају, већ је извршена.
Мени остаје да, овом приликом и на овом мјесту, изразим своје и наше поштовање
и дивљење према његовом дјелу, које није више само његово већ и наше.
...
Андрић
је сигуран свједок а његове ријечи дивна свједочанства духовне и моралне историје
нашег живота, наше чежње за свијетом без зла, нашег тражења правог пута.
Повезани са живим животом свога времена и свога народа, Андрићеви романи и
приповијетке остају да стоје, „са својом вечитом младошћу савршене замисли и
добрих и великих људских дела која не знају шта је старење и која, бар тако
изгдеда, не деле судбину пролазних ствари овога света“. Јер је Андрићево дјело xaиp и љепота, као на Дрини ћуприја.
М.
Селимовић, „Између Истока и Запада“, Зборник
радова о Иви Андрићу, Српска Академија наука и уметности, уредник академик
Антоније Исаковић, Београд, 1979.
Нема коментара:
Постави коментар