Категорије

среда, 27. септембар 2017.

МЕША СЕЛИМОВИЋ О АНДРИЋЕВОМ ДЕЛУ


Говорити о великом писцу веома је тешко и веома лако; тешко јер значајно дјело, поготову ако је већ ушло у ризницу националне културе, као Андрићево, захтијева крајње пажљиву ријеч, иако ће она увијек бити ризична, будући да је такво дјело врло сложено, мада изгледа једноставно; а ипак је ово говорење дако, јер велико дјело остаје и увијек свједочи само о себи својом непромјенљивом суштином, а свака ријеч о њему пролази или остаје, већ према томе колико је мудра и праведна, па ни тада није важна она већ дјело. Важно је колективно мишљење о дјелу, верификовано кроз низ генерација, а та провјера, у овом случају, већ је извршена. Мени остаје да, овом приликом и на овом мјесту, изразим своје и наше поштовање и дивљење према његовом дјелу, које није више само његово већ и наше.
...
Андрић је сигуран свједок а његове ријечи дивна свједочанства духовне и моралне историје нашег живота, наше чежње за свијетом без зла, нашег тражења правог пута. Повезани са живим животом свога времена и свога народа, Андрићеви романи и приповијетке остају да стоје, „са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење и која, бар тако изгдеда, не деле судбину пролазних ствари овога света“. Јер је Андрићево дјело xaиp и љепота, као на Дрини ћуприја.


М. Селимовић, „Између Истока и Запада“, Зборник радова о Иви Андрићу, Српска Академија наука и уметности, уредник академик Антоније Исаковић, Београд, 1979.

Нема коментара:

Постави коментар