Категорије

понедељак, 25. септембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, Склоност према говорништву y супротности је са писањем


Сарајево, субота, 14. октобар 1972.

Има тако тренутака y нашем животу вели кад се одједном у ваздуху скупе боје детињства, прве речи које је промуцало наше срце, сећања на оне који су нас волели, и кад се од свега тога створи музика која неизбежно измамљује уздах. Тада је све сувишно око нас: и светлост, и нада, и глас нечије утехе. Тада сав свет, неочекивано и, рекло би се, заувек занеми; само се чује та музика која одавања у свему... То су тренуци кад човекова жеља за животом на земљи не може да се мери ни са чим.
Дуго смо потом шутјели. Он је касније говорио о Неруди, али сам, под утиском његових малопређашњих ријечи, успио да унесем у биљежницу само ову мисао:
– Нерудина поезија је строга, пуна самотности и болно тужна, као и прошлост које више нема.
Питам га зашто није дозволио да се y сабраним дјелима објаве и његови есеји и књижевне студије.
Ја сам есеје, као и стихове, писао y предасима, одмарајући се од тешког рада на приповеткама и poманима. Моје је право да мислим да ту нисам постигао оно што ми је пошло за руком у другим делима. Зато нерадо пристајем да се то штампа, са изузетком есеја о Гоји, Вуку, Његошу и још неких. Слично је и са поезијом, о чему сам вам већ говорио. Увек ии се чини да сам се у песмама само вежбао за напоран рад који ме је чекао у зрелим годинама. Ипак, одлучио сам да пристанем на објављивање Ex pоnta и Heмиpa y сабраним делима која ће се појавити у заједничком издању српских, хрватских, словеначких и босанско-херцеговачких издавача.
        За вас кажу – рекох - да не волите држати бесједе, а да радо пишетe о бесједницима.
–  Ја немам смисла за говоре; склоност према говорништву y супротности је са писањем; кад бих имао дара да држим говоре, не верујем да бих уопште неговао писану реч. Уосталом, и y томе треба да постоји подела посла: ја пишем, а говоре нека држе они који не пишу! Не заборавите да је Гете рекао: „Уметниково је да ствара, а не да говори.“ Тачно је да сам ја доста писао о егленџијама, али о онима који негују народно причалаштво и без којих бисмо се ми прозни писци тешко одржали.


Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977. 

Нема коментара:

Постави коментар