Сарајево,
субота, 14. октобар 1972.
Има тако тренутака y нашем животу вели кад се
одједном у ваздуху скупе боје детињства, прве речи које је промуцало наше срце,
сећања на оне који су нас волели, и кад се од свега тога створи музика која
неизбежно измамљује уздах. Тада је све сувишно око нас: и светлост, и нада, и
глас нечије утехе. Тада сав свет, неочекивано и, рекло би се, заувек занеми;
само се чује та музика која одавања у свему... То су тренуци кад човекова жеља
за животом на земљи не може да се мери ни са чим.
Дуго смо потом шутјели. Он је касније говорио о
Неруди, али сам, под утиском његових малопређашњих ријечи, успио да унесем у
биљежницу само ову мисао:
– Нерудина поезија је строга, пуна самотности и
болно тужна, као и прошлост које више нема.
Питам га зашто није дозволио да се y сабраним
дјелима објаве и његови есеји и књижевне студије.
Ја сам есеје, као и стихове, писао y предасима,
одмарајући се од тешког рада на приповеткама и poманима. Моје је право да
мислим да ту нисам постигао оно што ми
је пошло за руком у другим делима. Зато нерадо пристајем да се то штампа, са
изузетком есеја о Гоји, Вуку, Његошу и још неких. Слично је и са поезијом, о
чему сам вам већ говорио. Увек ии се чини да сам се у песмама само вежбао за
напоран рад који ме је чекао у зрелим годинама. Ипак, одлучио сам да пристанем
на објављивање Ex pоnta и Heмиpa y сабраним делима која ће се
појавити у заједничком издању српских, хрватских, словеначких и
босанско-херцеговачких издавача.
–
За вас кажу – рекох - да не волите држати бесједе, а да радо пишетe о
бесједницима.
– Ја немам
смисла за говоре; склоност према говорништву y
супротности је са писањем; кад бих имао дара да држим говоре, не верујем да
бих уопште неговао писану реч. Уосталом, и y томе треба да постоји подела
посла: ја пишем, а говоре нека држе они који не пишу! Не заборавите да је Гете
рекао: „Уметниково је да ствара, а не да говори.“ Тачно је да сам ја доста
писао о егленџијама, али о онима који негују народно причалаштво и без којих
бисмо се ми прозни писци тешко одржали.
Љубо Јандрић, Са
Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977.
Нема коментара:
Постави коментар