ИВО АНДРИЋ, Људи робују материји тачно онолико колико је душа у њима успавана, узета или мртва

Што је човеку буднија и живља душа, то су његово робовање физичким потребама и његова зависност од материјалних услова живота слабији и мањи. То је стара, одувек позната истина, али занимљиво је посматрати њену савршену тачност и строгу примену y животима људи око нас. Људи подлежу материји, робују јој и пате од ње тачно онолико колико је душа у њима успавана, узета или мртва. То је истина, ма колико да има око нас живих примера који привидно говоре противно. Често видите људе које познајете као врло умне и савесне како пате од материјалних недаћа y разним облицима и у толикој мери да то изгледа као теша неправда и болан изузетак од горњег правила. Исто тако срећете друге људе који не изгледају ни душевни ни обдарени оштрим умом и добрим укусом а који су слободни од материјалних беда и прохтева, и уопште пролазе кроз овај видљиви свет као библијски младићи кроз огњену пећ.

То је оно што може да нас збуни и наведе за тренутак да посумњамо у тачност горњег правила. Али знајте да је ваша сумња неоснована, да су ваши утисци површни, ваша сазнања непотпуна. Кад бисте могли дубље погледати и боље схватити, ви бисте видели да онај први човек мора да има рањаво или замрло место на души, због којег трајно пати y оковима материје, а овај други да носи у себи савршенство које се не види а које га чини слободним и независним од свега. Укратко: да је први заслужено кажњен, а други праведно награђен, ма колико нашем несавршеном погледу изгледало да није тако. И још нешто. У постојању тога закона ја не тражим чуда и не видим сујеверје, него наслућујем свемоћни и вечни аутоматизам једног поретка y коме све чињенице саме дејствују тежином свога сопственог постојања.

И. Андрић, Свеске (црна књига), Сабрана дела Иве Андрића, књига седамнаеста, удружени издавачи, Београд, 1981.