Категорије

понедељак, 25. септембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, Човек живи зато да би се припремио да остане дуго мртав


Сокобања, понедјељак, 21. мај 1973.

Послије ручка попели смо се у његов апартман да „штогод урадимо“, или како он рече: „Нисмо ми овде дошли да се само излежавамо.“ Са собом је понио недовршен рукопис романа у којем се у јавности говори као о Сарајевској хроници, а који он једноставно зове Белешке о Омер-паши Латасу, Али-паши Сточанину и приликама у Босни у доба повлачења Отоманског Царства и доласка Аустро-Угарске Монархије. Међутим, на корицама фасцикле стоји једноставно и кратко Омер. Завршено је око четрнаест поглавља; подсјећам га да на тој књизи, с мањим или већим прекидима, ради више од двадесет година и питам:

        Да ли ћете је ускоро завршити?

        A и зашто бих – одговори он. – Кажу да ниједном човеку досад није пошло за руком да пре смрти заврши све што је наумио; по чему бих ја био изузетак. Сваком је суђено да понешто однесе y гроб. Неки дан сам набасао на Фокнерову мисао: „Човек живи зато да би се припремио да остане дуго мртав.“ А познато је да ја не волим да говорим о ономе на чему тренутно радим. Ипак ћу вам признати: ја се већ помало ширим с чињеницом да књигу о Омер–паши Латасу нећу моћи да завршим.

Андрић се предаје својим мислима и папирима. До малоприје је сједио за столом, задубљен у своје рукописе, понешто записујући, а сад се усхоцао по соби; у десној руци држи оловку, док прстима лијеве руке нервозно лупка по бедрима. То је, дакле, онај тренутак кад се писац носи са својом мишљу и не зна шта ће c њом и са самим собом. Научио сам да y таквим тренуцима не дајем знака од себе, да ћутим и да га кришом посматрам: поново је сјео за сто и дуго писао. 

        Одустати од писања – рече преврћући неке биљешке исписане на комадићима хартије – значило би препустити се случају.

Затим га видим како прелистава и чита нови број Зборника радова Академије наука u умјетности БиХ. Прошао је можда читав сат – или се мени чинило да вријеме споро промиче, пошто сам се узалудно борио са својим биљешкама – кад он устаде и рече и да је у том зборнику прочитао у Београду занимљив осврт сарајевског професора Мидхата Шамића под насловом: „Андре Жид и Роже Мартен ди Гар: Књижевно пријатељство.“ Он, је већи дио преписке између Жида и Мартен ди Гара читао y оригиналу. – To je све веома занимљиво и поучно – вели – али ми се не допада Жидова склоност да објављује писма својих пријатеља.

– Нешто слично, на жалост, урадио је и Тугомир Алауповић[1] са мном рече гласом који дотад нисам познавао. А онда, гледајући ме нетремице, додаде строго:

– Ви сте скроман и пажљив човек. Нећете ваљда тим белешкама подизати себи храм; бар док сам ја још у животу.

Устао сам погођен овим његовим ријечима. Шта сам то учинио, чиме сам га увриједио, о каквом он то храму говори? На наше дружење, које траје неколико година, а које је почивало на обостраном повјерењу, досад није пала ниједна, ма и најмања, сјенка сумње. Знао сам добро гдје ми је мјесто и каква је моја улога: да му се нађем при руци, чинећи му ситне услуге и трудећи се да га при том не повриједим. Уз пут сам – са његовом дозволом водио биљешке и настојао да слиједим његове мисли. Помислих y очајању да се у све то сада умијешала нечија зла воља и да је дошао крај нашем пријатељству. Стојећи пред њим збуњен, оборено главе, хтио сам да му све то кажем, али сам, не усуђујући се да га погледам у очи, успио само да промуцам: – Зар ми ви не вјерујете, друже Иво?

        Није у томе ствар. Ја се само трудим да вам не поверујем више него што би требало – рече помирљиво, а затим додаде:

Босанац ће све сакрити осим стида. Нисам имао намеру да вам делим укоре. Ако досад нисте стекли моје поверење, рђаво је да га одсад стичете; ви не спадате међу оне који ми једу из руке. Нисам ништа ружно рекао; ваша поузданост ми даје право да вам верујем. Знајући вас какви сте, ви бисте пре наудили себи, него што бисте дозволили да ма и најмањи грех падне на моју душу. Ваше пријатељство било ми је од користи и од заштите. Ако вам буде суђено да једног дана објавите ваше белешке, жао ми је што нећу моћи да вам пружим подршку. Једном сам вам y шали рекао да се због њих, ваљда, нећу превртати у гробу.
Само, молим вас, морате ми обећати да ћете ме бар нечег поштедети: звучних речи као што су „велики уметник“, „чувени писац“ и слично. Верујте, не бих могао да уђем у храм с таквом одећом. Пријатељ има бар право на савет: немојте никад урадити нешто што би ме навело да вас с мање оданости подржавам и поштујем. И још нешто да ми обећате: немојте објављивати моја писма. Нема у њима ничег занимљивог и то никог не интересује.

Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977.



[1] Тугомир Алауповић није у ствари објавио своју преписку са Андрићем. У заоставштини коју је завјештао архиву Фрањевачке класичне гимназије y Високом нађено је послије његове смрти двадесетак Андрићеаих писама која је 1962. године објавио фра др Растислав Дрљић, Aндрић се љутио што је то урађено за његовог живота.

Нема коментара:

Постави коментар