Сокобања,
понедјељак, 21. мај 1973.
Послије ручка попели смо се у његов апартман да „штогод
урадимо“, или како он рече: „Нисмо ми овде дошли да се само излежавамо.“ Са
собом је понио недовршен рукопис романа у којем се у јавности говори као о Сарајевској хроници, а који он
једноставно зове Белешке о Омер-паши
Латасу, Али-паши Сточанину и приликама у Босни у доба повлачења Отоманског
Царства и доласка Аустро-Угарске Монархије. Међутим, на корицама фасцикле
стоји једноставно и кратко Омер. Завршено
је око четрнаест поглавља; подсјећам га да на тој књизи, с мањим или већим
прекидима, ради више од двадесет година и питам:
–
Да ли ћете је ускоро завршити?
–
A и зашто бих – одговори он. – Кажу да ниједном човеку досад није пошло
за руком да пре смрти заврши све што је наумио; по чему бих ја био изузетак. Сваком
је суђено да понешто однесе y гроб. Неки дан сам набасао на Фокнерову мисао:
„Човек живи зато да би се припремио да остане дуго мртав.“ А познато је да ја
не волим да говорим о ономе на чему тренутно радим. Ипак ћу вам признати: ја се
већ помало ширим с чињеницом да књигу о Омер–паши Латасу нећу моћи да завршим.
Андрић се предаје својим мислима и папирима. До
малоприје је сједио за столом, задубљен у своје рукописе, понешто записујући, а
сад се усхоцао по соби; у десној руци држи оловку, док прстима лијеве руке
нервозно лупка по бедрима. То је, дакле, онај тренутак кад се писац носи са
својом мишљу и не зна шта ће c њом и са самим собом. Научио сам да y таквим
тренуцима не дајем знака од себе, да ћутим и да га кришом посматрам: поново је
сјео за сто и дуго писао.
–
Одустати од писања – рече преврћући неке биљешке исписане на
комадићима хартије – значило би препустити се случају.
Затим га видим како прелистава и чита нови број Зборника радова Академије наука u умјетности
БиХ. Прошао је можда читав сат – или се мени чинило да вријеме споро
промиче, пошто сам се узалудно борио са својим биљешкама – кад он устаде и рече
и да је у том зборнику прочитао у Београду занимљив осврт сарајевског професора
Мидхата Шамића под насловом: „Андре Жид и Роже Мартен ди Гар: Књижевно
пријатељство.“ Он, је већи дио преписке између Жида и Мартен ди Гара читао y
оригиналу. – To je све веома занимљиво и поучно – вели – али ми се не допада
Жидова склоност да објављује писма својих пријатеља.
– Нешто слично, на жалост, урадио је и Тугомир
Алауповић[1]
са мном рече гласом који дотад нисам познавао. А онда, гледајући ме нетремице,
додаде строго:
– Ви сте скроман и пажљив човек. Нећете ваљда тим
белешкама подизати себи храм; бар док сам ја још у животу.
Устао сам погођен овим његовим ријечима. Шта сам
то учинио, чиме сам га увриједио, о каквом он то храму говори? На наше дружење,
које траје неколико година, а које је почивало на обостраном повјерењу, досад
није пала ниједна, ма и најмања, сјенка сумње. Знао сам добро гдје ми је мјесто
и каква је моја улога: да му се нађем при руци, чинећи му ситне услуге и
трудећи се да га при том не повриједим. Уз пут сам – са његовом дозволом водио биљешке и настојао да слиједим његове мисли.
Помислих y очајању да се у све то сада умијешала нечија зла воља и да је дошао
крај нашем пријатељству. Стојећи пред њим збуњен, оборено главе, хтио сам да му
све то кажем, али сам, не усуђујући се да га погледам у очи, успио само да
промуцам: – Зар ми ви не вјерујете, друже Иво?
–
Није у томе ствар. Ја се само трудим да вам не поверујем више него
што би требало – рече помирљиво, а затим додаде:
Босанац ће све сакрити осим стида. Нисам имао
намеру да вам делим укоре. Ако досад нисте стекли моје поверење, рђаво је да га
одсад стичете; ви не спадате међу оне који ми једу из руке. Нисам ништа ружно
рекао; ваша поузданост ми даје право да вам верујем. Знајући вас какви сте, ви
бисте пре наудили себи, него што бисте дозволили да ма и најмањи грех падне на
моју душу. Ваше пријатељство било ми је од користи и од заштите. Ако вам буде
суђено да једног дана објавите ваше белешке, жао ми је што нећу моћи да вам
пружим подршку. Једном сам вам y шали рекао да се због њих, ваљда, нећу
превртати у гробу.
Само, молим вас, морате ми обећати да ћете ме бар
нечег поштедети: звучних речи као што су „велики уметник“, „чувени писац“ и
слично. Верујте, не бих могао да уђем у храм с таквом одећом. Пријатељ има бар
право на савет: немојте никад урадити нешто што би ме навело да вас с мање
оданости подржавам и поштујем. И још нешто да ми обећате: немојте објављивати
моја писма. Нема у њима ничег занимљивог и то никог не интересује.
Љубо Јандрић, Са
Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977.
[1]
Тугомир
Алауповић није у ствари објавио своју преписку са Андрићем. У заоставштини коју
је завјештао архиву Фрањевачке класичне гимназије y Високом нађено је послије
његове смрти двадесетак Андрићеаих писама која је 1962. године објавио фра др
Растислав Дрљић, Aндрић се љутио што је то урађено за његовог живота.
Нема коментара:
Постави коментар